Jedna želja, četiri radosti
Kad je u rano proleće 1999. godine njen ginekolog utvrdio da je trudna, sreći Vesne Mijušković iz Kumbora i njenog muža Srđana nije bilo kraja što je na putu ispunjenje njihove velike želje, rođenja prvog deteta.
A kad je na sledećem pregledu utvrđeno da Vesna nosi dvojke, radost je bila dvostruka. Nedugo potom, međutim, lekari će konstatovati da pod njenim pasom kucaju četiri srca, odnosno da će im jedna želja doneti četiri radosti, da će postati roditelji prvih četvorki u Crnoj Gori.
Stamena žena
Veliki san se ostvario 1. decembra 1999. godine:
- Trudnoća je protekla sasvim normalno i bez ikakvih komplikacija - seća se Vesna Mijušković, stamena vedra žena, koju i suprug i deca smatraju nosećim stubom porodice.
- Sve četvoro su na svet došli za pet minuta, prvo Vasilije, pa minut za njim Petar, pa onda Ivana i na kraju Božidar. I sve je proteklo potpuno normalno, kao da sam rodila jedno - deca su čak ostala u porodilištu sa ostalim novorođenčadima i nije bilo potrebe da ih smeštaju u specijalnu bolnicu, odnosno inkubatore...
Naravno, i srećnim roditeljima Mijuškovićima najteži su bili ti prvi dani - to je prirodno i kad je u pitanju jedna, a kamoli četiri bebe:
- Brzo smo se organizovali. Nikad nećemo zaboraviti sve one koji su nam u tim danima pritekli u pomoć i pomagali na razne načine, koji su doprineli da moja deca kroče u život bez stresova i ne osete muku nemaštine i podizanja četvoro rođenih u istom danu. Najteže su bile te prve dve godine. U tom periodu gotovo da i nije bilo spavanja i odmora, mada nikad nije bilo lako i bez brige. To su četiri sveta, bez obzira na to što ih deli samo pet minuta i nije bilo lako svima njima se prilagoditi, svima ugoditi tako da se niko ne oseti zapostavljenim, da ne bude ljubomoran na ostale. Najlepše je, čini mi se, bilo vreme od druge godine do polaska u školu, kad su naučili da se raduju sitnicama...
Iako su rođeni u jednom "bremenu", Mijuškovići su brzo stasavali, dotle da su i u školu krenuli pre vremena. Njihovi roditelji posebnu zahvalnost izražavaju njihovoj učiteljici Jeleni Lučić:
- Nemerljiva je njena zasluga da naša deca, pre svega, postanu dobri ljudi - kaže Vesna Mijušković, koja to ističe kao najvažnije jer sve ostalo dolazi i temelji se na tome.
Šta bi da nije telefona?
Iako, kako ističu i oni i njihovi roditelji, nisu vezani onako kako su obično vezani blizanci, Mijuškovići naglašavaju da se ni sat ne može ukrasti, a da ne znaju gde je ko i šta radi. U početku, kad su se tek pojavili mobilni telefoni, to je iziskivalo velike troškove, ali im je onda u pomoć pritekao Telenor sa svojim paketom Telenor-porodica, tako da su sada svi "umreženi" i u svakom trenutku funkcioniše veza Kumbor-Kotor i Kumbor - Herceg Novi i porodica je neprekidno na okupu...
Briga
- Mislim da je danas, u ovim uslovima i okolnostima, prava umetnost i ogroman uspeh odgajiti i jedno dete i izvesti ga na pravi put, sačuvati ga od droge i kriminala, a kamoli četvoro koja su rođena u istom danu. Trudila sam se da budem više brižna nego stroga majka. I danas, kad su oni već proslavili 18. rođendan i zakoračili u život kao punoletni ljudi, nastojim da sam sa njima u stalnom kontaktu, čak i dok tokom turističke sezone radim i nisam u kući, ja u svakom trenutku znam gde je ko od njih i šta radi. Nema strogih i ultimativnih zahteva i zabrana. Trudila sam se da tako uvek činim i nastojala da sve postignem dogovorom. Tako smo izgradili i postigli međusobno poverenje...
U osnovnoj školi su bili svi kao jedan. Najživahniji i najtemperamentniji je bio Petar, ali je najkočopernija među njima bila sestra Ivana, koja, kažu, nije dozvoljavala da iko "mrko" pogleda nekoga od njene braće.
U srednjoj školi su, međutim, na površinu isplivale njihove različite sklonosti i želje, a majci Vesni i ocu Srđanu sada ostaju "slatke", ali nimalo lake muke, kako da to usklade sa svojim stvarnim materijalnim mogućnostima.
Petar je vođa
- Petar je nekako među nama vođa, iako nije najstariji - kaže sestra Ivana - ali je mama "šef" u kući. Njoj je, svi smo mi toga svesni, bilo najteže i samo ona zna kako je uspevala da nam svima ugodi i posvećuje podjednaku pažnju, da se niko od nas nikad nije osetio zapostavljenim. I dok smo bili deca, osnovci, a sada kad smo odrasli i zreli pogotovu, svi se mi trudimo da joj to uzvratimo pažnjom. Svi smo mi svesni da je naš život njen život, da se ona sva posvetila nama, da jednostavno nema ni tren vremena za sebe...
Ivana želi da studira
- Vasilije i Božidar uče Srednju pomorsku školu u Kotoru, smer nautike, i po svemu sudeći, naumili su da tu završe i Pomorski fakultet - kaže majka Vesna.
- Petar je u Srednjoj turističkoj školi u Herceg Novom, ali se posvetio vaterpolu u kojem je već postigao zavidne rezultate (sa juniorskom reprezentacijom Crne Gore prošle godine je, osvojio srebrnu medalju na prvenstvu sveta u Podgorici, napomena B. S) i već je prvotimac hercegnovskog Jadrana, a namerava da studira DIF.
Ivana, pak, koja je u jednom trenutku pokazivala sklonost i za muziku (svirala je klavir), završava gimnaziju u Herceg Novom i namerava da studira jezike...
Džeparac
- Iako smo svi mi svet za sebe, to se među nama, u kući, ne oseća - kaže "najstariji" Vasilije.
- U kući je kao u diskoteci, svi slušamo istu ili sličnu muziku, ali izlazimo odvojeno, svako ima svoje društvo. A već od malih nogu roditelji su nas naučili i vaspitali da budemo razumni i skromni i niko od nas se ne libi da, recimo, tokom turističke sezone zapne i zaradi džeparac - već od osnovne škole smo počeli, naravno, po sistemu: svi za jednoga, jedan za sve...
