Peške od Jordana do Hrvatske
Goran Blažević iz sela Barboj na severu Istre pre godinu dana upustio se u avanturu svog života. Krenuo je peške od drevnog grada Petra u Jordanu do Umaga u Hrvatskoj.
Prešao je 3.500 kilometara, prošao kroz deset zemalja i nakon pet meseci stigao kući. Spavao je na najrazličitijim mestima, od crkvi i džamija, jeftinih hostela, pa do šatora. Cilj njegove pustolovine nije bio samo želja da uradi nešto nesvakidašnje, već da skrene pažnju javnosti na već zaboravljenu izbegličku krizu, najveću ljudsku tragediju 21. veka.
- Krajem 2015. godine, najpre Mađarska, a zatim i Slovenija, podižu žicu na granici s Hrvatskom. Taj sramni čin jako me je naljutio. Evropska unija donela je odluku o potpunom zatvaranju granica i blokiranju nesrećnih migranata. Na hiljade ljudi ostalo je zarobljeno. O njima je prestalo da se piše i izveštava. Taj nehumani postupak Evropske unije podstakao me je da početna tačka mog putovanja bude Bliski istok, te da se krećem pešice prema Hrvatskoj. Nadao sam se da će hodanje, koje je u današnje vreme neuobičajen način putovanja, stvoriti prostor da ukažem na tragediju izbeglica i pričam o toj temi. Tokom svog putovanja susretao sam te ljude i slušao njihove tužne životne priče - priča za "Vesti" Goran.
Gostoljubivi Izrael
U jednoj od svojih ispovesti sa putovanja, Goran je govorio o gostoprimstvu u Izraelu. Došao je jedne noći ispred jedne kuće, u čijem dvorištvu je zatekao majku i dve devojčice.
- Predstavljam im se, govorim šta radim i gde idem, da tražim sigurno mesto da provedem noć, da imam šator. "Možeš spavati na balkonu" - rekla mi je žena. Nisam mogao da verujem da me prima nakon pola minuta razgovora. Zove se Širli. Ona je terapeut. Ona me je te noći spasla, a spasla je i Izrael, koji se na kraju priče ipak pokazuje kao otvorena i gostoljubiva zemlja - piše Goran.
Ideja o višemesečnom hodanju nastala je 2010. godine kada je prvi put bio na velikoj pešačkoj ruti kroz Španiju, poznatu pod imenom Camino de Santiago. Sanjao je da hoda od Umaga do Jerusalima, ali ga je tragedija nevoljnika sa Bliskog istoka navela da promeni smer kretanja.
- Tokom pet meseci pešačenja postao sam svestan da je moja dugogodišnja želja o ovakvom putovanju bila zaista iskrena. Naučio sam koliko je lepo raditi nešto što želimo i sanjamo. Prvi put u životu sam bio ono što sam oduvek želeo biti - pešak koji slobodno luta planetom. To je najbitnija lekcija koju sam naučio: da je potrebno slediti snove jer je to jedini način da budemo ono što jesmo i da budemo srećni i zadovoljni. Danas, kad je to putovanje gotovo, pokušavam i dalje da sledim svoj cilj.
Kada je svojim prijateljima i poznanicima rekao na kakav se put sprema, uglavnom su svi bili iznenađeni.
Život po svojoj meri
Goran je rođen u Kopru u Sloveniji 1983. godine. Nedugo nakon toga je došao u Hrvatsku, gde živi na severu Istre. Kako kaže, njegov životni stil mu nudi veliku količinu slobodnog vremena. Radi šest meseci godišnje, dok ostatak vremena uglavnom putuje. Tokom 2011. godine najpre je krenuo biciklom iz Umaga prema Dubrovniku, a na jesen iste godine peške je obilazio Istru. Tada je pešačio devet dana.
- Svi misle da je to veoma teško i bolno. Meni čitavo to iskustvo sada ne izgleda tako. Radio sam ono što volim. A dok to činimo, svesni smo trenutka koji nas okružuje, pa znamo i najveća iskušenja da okrenemo u svoju korist. Meni je najbitnije da kroz svoju priču imam priliku da pričam o Bliskom istoku i ljudima koji žive na tom području. Srećan sam jer mogu da pokažem sliku koja se retko pokazuje u medijima i da govorim o njihovoj gostoljubivosti, dobroti i otvorenosti prema potpunom strancu - objašnjava naš sagovornik.
Tokom putovanja, trudio se da ne dopusti strahu da kontroliše njegovu svakodnevicu. Očekivanja nije imao, već se prepuštao trenutku.
- Prihvatao sam ono što mi put nosi i daje. Spavao sam svuda, po jeftinim hotelima, na putu, u šatoru, u džamijama, crkvama.... Na Bliskom istoku su mi ljudi svakodnevno otvarali vrata svojih kuća i srca. Trenutak kada ti nepoznata osoba samoinicijativno ponudi pomoć je neprocenjiv. Kada si uveren da ćeš spavati na ulici po hladnoći, pojavi se neko ko te spasi, pokazujući nesebičnost i želju da pomogne neznancu u prolazu. Tada se u osobi probudi ono što je pomalo zaboravljeno u našem društvu, zahvalnost. Danas samo mislimo na to kako biti bolji od drugih, kako imati više. Zaboravljamo na ono što svi u srcu znamo, ali se stidimo da pokažemo, da smo svi ljudi i da ne postoje razlike među nama - priča Goran.
Stranica po stranica - knjiga
Nakon što je putovanje bilo gotovo, Goran je osetio želju da napiše knjigu o tom iskustvu.
- Svaki dan sam primenjivao stečeno znanje na putu. Bio sam uporan i pisao sam stranicu po stranicu. Nakon nekoliko meseci rada, knjiga je konačno izašla. Preko pisanja se otvorila i mogućnost da to putovanje ide dalje. Proputovao sam čitavu Hrvatsku i održao više od 30 predavanja u kojima sam dobio priliku da predstavim svoju avanturu i podsetim ljude na tragediju izbeglica i podstaknem ih da slede svoje snove - kaže Goran.
Svestan je da šetnja neće promeniti ništa, ali oseća potrebu da govori o stvarima o kojima se ne govori dovoljno.
- Radim to za sve one koji su daleko od kuće i koje se možda nikada tamo neće vratiti, za 1,5 miliona Sirijaca koji su našli sklonište u Jordanu, za četiri miliona izbeglica u Turskoj, za 60.000 njih na grčko-makedonskoj granici, za 800.000 njih koji su prošli kroz Hrvatsku pre nego što su granice zatvorene. Hodao sam za sve Palestince i Iračane koji su zaboravljeni od svih. Za muslimane, predstavljene kao divljake u medijima poslednjih 15 godina. Njihovo gostoprimstvo želim da dokažem. Svaki dan je bio nova borba, svaka država nova priča, prešao sam više od 3.500 kilometara do kuće u Barboju - završava svoju priču Goran Blažević.
