Zašto se još ćuti o zverstvima u javnim kućama?

U Sarajevu je tokom poslednjeg rata stradalo 7.428 osoba srpske nacionalnosti, odnosno tri puta više od zvanične verzije ubijenih u ovom gradu. Istovremeno, ni 23 godine od potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, ne samo što je većina ovih zločina ostala nerasvetljena, već se i dalje ništa ne zna o sudbini oko 300 Srpkinja koje su protiv svoje volje "služile" u dvadesetak javnih kuća.

Đ. Barović

Milivoje Ivanišević 

Ovo su samo neki od podataka koji se mogu pronaći u do sada najsveobuhvatnijoj studiji o događajima u ovom gradu od 1992. do 1995. pod nazivom "Dosije Sarajevo". Knjiga je objavljena krajem prošle godine, a njen autor Milivoje Ivanišević, osnivač i predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, u razgovoru za "Vesti" otkriva i niz drugih, ništa manje šokantnih detalja o kojima domaća, ali i svetska javnost ili ne zna ili ćuti.

- Pokušao sam da na jednom mestu objedinim sve činjenice i dokumenta koji se vezuju za događaje oko Sarajeva pre i tokom rata, pa sam tako predočio i sva dokumenta Republike Srpske, ali i sva pisma srpskih zvaničnika predstavnicima međunarodne zajednice u kojima traže da se u Sarajevu zaustavi ubijanje nedužnih civila srpske nacionalnosti. O razmerama tog zločina svedoči i spisak koji se takođe nalazi u knjizi sa imenima 7.428 stradalih Srba u Sarajevu. Ovaj spisak u potpunosti demantuje tvrdnje direktora Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva Mirsada Tokača da je u Sarajevu tokom rata stradalo oko 2.500 Srba. Užasavajući je podatak da je u tom periodu stradalo gotovo četiri puta više Srba iz Sarajeva nego tokom Drugog svetskog rata, kad ih je ubijeno 2.278.

Koji je bio osnovni cilj knjige?
- Prevashodno da se odgovori na tri glavne optužbe protiv srpske strane: etničko čišćenje, blokada grada i prekomerno granatiranje. Da bih predočio pravu istinu, napravio sam uporednu komparaciju šta se događalo kako u muslimanskom, tako i u srpskom delu Sarajeva.

Šta se događalo sa Srbima koji su ostali u Sarajevu?
- Kada je reč o muslimanskom delu grada, Srbi su uglavnom završavali u nekom od 123 logora, a zatim u nekoj od masovnih grobnica. Istovremeno, u srpskom delu Sarajeva nije registrovan nijedan logor, niti jedna masovna grobnica.

Dokle je stigla istraga u vezi sa tim logorima i grobnicama?
- I pored jasnih dokaza, ali i svedočenja preživelih, ni dve decenije od kraja rata ni jedan taj slučaj nije detaljno ispitan, a većina grobnica je i dalje neistražena, kako u centru Sarajeva, tako i na Trebeviću, stratište Kazani. U knjizi je na desetine svedočenja ljudi koji su bile žrtve tih logora, ali i imena i prezimena onih koji su odgovorni za te zločine. Međutim, u promilima se može govoriti o onima koji su i procesuirani.

Apostrofirali ste stradanja žena u Sarajevu?
- Zato što su žene bukvalno uništavane u Sarajevu. Tokom poslednjeg rata u ovom gradu je ubijeno 1.242 žena srpske nacionalnosti: od beba i devojčica iz osnovne škole do starica. Ne bi me uopšte iznenadilo da bi neko detaljno istraživanje pokazalo da je u Sarajevu stradalo mnogo više žena nego muškaraca. Žene su imale status robinja, a mnoge su završavale u nekoj od dvadesetak javnih kuća. Tamo su im se događale užasne, nezamislive stvari.

Na šta tačno mislite?
- Pretpostavka je da je kroz pakao javnih kuća prošlo oko 300 Srpkinja. Većinom su na kraju surovo ubijene i bačene ili u Miljacku ili u Kazane. Ali objavio sam svedočenja onih koje su preživele i to su zaista krajnje potresne ispovesti. Zamislite profesorku nad kojom se iživljavao njen učenik. Tom momku nije bilo dovoljno samo da je siluje, već je urinirao na njoj, gasio joj cigarete po telu.

Da li se zna gde su bile te javne kuće?
- Dokumentacioni centar RS za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u BiH objavio je adresar nekih od lokacija tih javnih kuća. Najveća je bila u hotelu Zagreb, gde je bilo smešteno oko 50 Srpkinja. U sportskoj hali Zetra ih je bilo tridesetak, pa desetak u kafiću Barselona. Te javne kuće su otvarane i po fakultetima, studentskim domovima, restoranima...

Kako je moguće da se o tome ništa ne zna?
- Svojevremeno je milanski nedeljnik "Epoha" objavio tekst o ilegalnom tržištu
video-kaseta sa snimcima silovanja i iživljavanja. Razmena tih kaseta se obavljala u Rijeci, a kružile su ne samo Milanom, već i drugim evropskim gradovima. Najveću "vrednost" su imale kasete na kojima je bio i ton, gde se čuju zapomaganja nedužnih. Međutim, ta priča je veoma brzo stopirana. Pokušao sam da dođem do urednika tog časopisa, ali nisam uspeo. Zapravo, sve što se događalo u muslimanskom delu Sarajeva tokom rata prelazi granice monstruoznosti. To ni Drugi svetski rat nije upamtio, pa čak ni u srednjem veku nije bilo takvih zverstava.