Rado vraća život na Majevicu

Ono što decenijama unazad nije uspelo ni čitavoj međunarodnoj zajednici u Bosni, a zatim ni političarima sva tri entiteta, pošlo je za rukom Radi Petkoviću (62), tvrdoglavom Majevčaninu i jednom od najuspešnijih Srba u Bazelu.

V. Sekulić

Finansirao i slavlje: Rado sa gostima na otvaranju puta

U rodno selo Konjikovići, na deset kilometara od Lopara, na samoj granici Republike Srpske i Federacije BiH, uspeo je da do kuća dovede asfaltni put, niskonaponsku elektromrežu, uličnu rasvetu i napravi put do lokalnog groblja.

Vrednost napravljenog, sračunato - oko 100.000 evra.

Konjikovići su većim delom u RS, manjim u Federaciji i pripadaju onoj grupi srpskih sela oko kojih su se tokom rata vodile žestoke borbe, a zatim se godinama čekalo na povratak stanovnika.

Povratak je i dalje gorući problem ovog dela Srpske u kome su mnogi bolji život u međuvremenu pronašli u dijaspori.

V. Sekulić

Nije sve u novcu

Rado Petković odmahuje rukom na pitanje koliko je svojih para uložio.
- Ne razmišljam na taj način, ali je dovoljno reći da sam samo od Švajcarske do Majevice prešao najmanje 40.000 kilometara, da sam morao da zamrznem svoj posao u Bazelu...
Petković je previše skroman, ali meštani dodaju da je upravo on finansirao i ishranu radnika na terenu, a zatim i veliko slavlje za oko 200 gostiju na kom su "Vesti" bile specijalni gosti.

Kako bi pospešio povratak, ali i dokazao da su "čuda ipak moguća", Petković je pre dve i po godine odlučio da svojim primerom pokrene stvari s mrtve tačke i uspeo da organizuje institucije koje su do tada bile nespojive, ne žaleći pritom ni novac, ni živce.

- Rado Savić, predsednik opštine Lopare me je, kada sam pre dve i po godine otišao do njega i rekao mu da hoću da asfaltiram put do sela, a zatim i niskonaponsku mrežu i uličnu rasvetu, pogledao u čudu i rekao da je to nemoguće. Ali, umesto da izbriše moj broj telefona, pokazao je kako predsednik opštine treba da se bori za svoj grad. Odmah se prihvatio svog dela posla i od početka do danas je tu za svaki vid pomoći - priča Rado Petković.

V. Sekulić

Od opštine - Bronzana značka

Kao vredno priznanje svemu što je uradio za Lopare, predsednik ove opštine je, na prigodnom slavlju, Radi Petkoviću uručio opštinsko priznanje - Bronzanu značku.

Obrazlažući tu odluku, Rado Savić je naveo da je Petković primer kako Majevičani u dijaspori doprinose razvoju svog zavičaja, da čine da se stanovništvo ovog kraja zadrži, ali i da doprinosi povratku mnogih što iz drugih delova RS, tako i dijaspore.

Ljudi naprave, kiša uništi

Objašnjava da mu je želja da na ovaj način pospeši povratak. Za sve to je, priznaje, bilo potrebno ne samo novca, već i puno živaca.

- Kada sam video koliko je potrebno papira, raznoraznih dokumenata i ko zna čega, iskreno i sam sam bio skeptičan da ću uspeti. Kako je vreme odmicalo i kako su stvari počele sporo, ali ipak da se pomeraju, tako sam i ja bio uveren da ću uspeti.

Kao i svaki "Švajcarac", tako je i Petković radove pedantno podelio u nekoliko faza. Prva je bila čišćenje kanala, pa postavljanje propusta, nasipanje puta... Te 2014. posao su priveli kraju još pre zime.

V. Sekulić

Porodica verna podrška

Rado Petković je srećno oženjen, a sa suprugom Cvijom ima trojicu sinova koji u Švajcarskoj imaju uspešne karijere. Najmlađi Vlado (25) je bankar, Sreten (42) je bankarski menadžer, a najstariji Stojan (44) je medicinski informatičar. Oni su mu od početka bili najveća podrška.
- Nema dana da se nisu interesovali dokle su stigli radovi, hrabrili me da ne odustajem. Iskreno, bili su mi bolja podrška od mnogih komšija koji su od početka bili skeptični da će se bilo šta uraditi - veli Petković.

Međutim, sledeće godine, 2015, baš pred asfaltiranje, obilne kiše i snegovi sve urađeno su uništili.

- Mislim da mi je tada bilo najteže. Potpuno sam klonuo duhom. Stigneš do jedne tačke, a onda te priroda vrati na početak. Ali, nisam odustao. Sve smo popravili 2016. da bi prošle godine iznova nasuli put uključujući i 520 metara asfalta. Asfalt je u selo stigao prvi put od kada je osnovano...

Istovremeno sa spajanjem sela sa ostatkom Lopara, rađena je i niskonaponska mreža. Duž ulica su postavljene betonske bandere, zatim uvedena ulična rasveta.

- U međuvremenu je kod kuće jednog mog rođaka krenulo da radi klizište, pa smo se i tu prihvatili posla i napravili potporni zid kako planina ne bi i fizički prepolovila selo.

V. Sekulić

Put do groblja

- Često dolazim u otadžbinu. Rodna gruda se ne može tako lako izbrisati iz srca i svaki put bi me duša bolela kada vidim koliko je ta infrastruktura u lošem stanju. Međutim, sada sam shvatio da obavezno mora da se uradi i put do groblja. Imali smo užasne situacije da pokojnika do groba voze konjima, volovima, jer ni traktori nisu mogli da prođu, pa su čak pokojnici ispadali koliko je bilo nemoguće doći - priča Petković.

Kucao na sva vrata

Čitav projekat je koštao oko 100.000 evra, a ostvaren je zahvaljujući pomoći opštine Lopare, Saveta ministara BiH i grada Tuzle. Sve je to Rado spojio i objedinio za zajednički, viši interes koji ne poznaje ni veru ni partiju.

- Odlazio sam na noge svima koji su mogli da pomognu: počev od Ministarstva za izbeglice i raseljena lica u Sarajevu, preko čelnika opštine Tuzla. Jeste, na početku su me svi gledali malo čudno, šta sve to treba čoveku koji u Švajcarskoj ima sve. Ali, uspeo sam da svima predočim moju ideju i svi su je bezrezervno prihvatili, pa im zato još jednom zahvaljujem. Tako sam i uspeo da spojim, za mnoge nespojivo: i Lopar, i grad Tuzlu i Savet ministara BiH. Ali, dokazao sam da je tako nešto moguće i želeo bih da i mnogi drugi krenu mojim stopama. Ne moraju ciljevi da im budu visoki, dovoljno je i da se nešto mnogo manje uradi za svoje rodno mesto. Malo-pomalo, doprinećemo da ona zažive i da generacijama mladih koji su u dijaspori obezbedimo uslove da imaju gde da se vrate, ili barem u rodnom kraju provedu deo odmora - ističe Rado Petković.