"U Nemačkoj nemam vremena da ispijam kafe"
Biti student u Nemačkoj nije lako, kaže Dino Zoletić koji studira Lingvistiku i Pedagoške nauke na Univerzitetu Johanes Gutenberg u Majncu.
"Najteže bilo naučiti nemački jezik"
Dino je u Nemačku stigao pre dve godine. U želji za perspektivom, boljim životom i kvalitetnijim obrazovanjem, napušta svoj rodni grad Živinice, prijatelje i porodicu i odlazi u "beli svet". Ipak, njegova najveća motivacija bila je njegova dugogodišnja devojka, danas i supruga, Arnela, koja je rođena i odrasla u Vizbadenu, gradu pored Majnca.
Kao i svaki početak, ni ovaj nije bio lagan. Naučiti i govoriti nemački jezik je bilo najteže. Još u Živinicama je pohađao različite kurseve jezika i koliko god je znao i razumio jezik, on se nije usuđivao i da priča na nemačkom:
- Trebalo mi je više od godinu dana da razbijem strah od razgovora sa strancima. Zbog toga sam na početku govorio samo na engleskom, jer mi je tako bilo lakše. Međutim, kada sam na kursu nemačkog jezika osvojio nagradu za najboljeg studenta, to mi je dalo dodatnu motivaciju. Tada sam napokon počeo da pričam na nemačkom i primetio sam da ga poznajem mnogo bolje nego što sam mislio. Danas govorim bez straha - objašnjava ovaj 29-godišnjak.
Jezik nije bio jedini izazov za integraciju u nemačko društvo. Tu je i nova kultura, okruženje, i mentalitet Nemaca. Naći prijatelje među Nemcima nije lako, priča Dino:
- Uvek se nekako lakše povežem sa osobama koje takođe imaju neku 'migracijsku pozadinu', kao što to vole da kažu Nemci. Valjda se razumemo jer smo napustili svoju domovinu i pokušavamo da se integrišemo u nemačko društvo. S druge strane, Nemci su malo hladniji od nas i imaju određenu distancu.
"U Bosni dani prolazili reda radi"
U BiH je, kaže, imao vremena za sve, dok u Nemačkoj retko ima slobodnog vremena. Međutim, za njim i ne žali.
- Nemam vremena da ispijam kafe, kao što sam imao dok sam živio u Živinicama. Ali, to je nešto što mi ne nedostaje. Ne nedostaju mi brojni odlasci na kafe i ta letargija i besposlica. U BiH mi se činilo da dani prolaze samo "radi reda" i ja tamo nisam video nikakvu perspektivu", priča on.
Poslednjih nekoliko godina sve veći broj mladih napušta BiH. Dino je toga svestan:
- To što sam se odlučio da napustim svoju zemlju možda nije pohvalno, ali imao sam priliku i želju da odem. To bih preporučio svima koji su spremni i vole promene. Ali, oni istovremeno moraju znati da ovo nije mala promena.
"Nemam nameru da se vratim"
Godinu dana je Zoletiću bilo potrebno da dobije mesto na fakultetu u Mainzu. Međutim, on je svojom upornošću ipak uspeo. Njegov prvi izbor studija je Lingvistika, ali obzirom na to da je morao da odabere i sporednu struku, odlučio se za Pedagoške nauke.
U Nemačkoj Dino i dalje održava kontakte sa svojim zemljacima. Redovno se druži sa Bosancima i Hercegovcima. U BiH ne namerava da se vrati.
- Iako je život u Nemačkoj još uvek daleko od snova i savršenog života, ja sam srećan - više nego što sam bio u BiH - zaključuje on.
