Zapis iz Gornjeg Polja kod Nikšića: Ni smrt ih nije rastavila
Na mesnom groblju u Gornjem Polju kod Nikšića od pre nedelju dana nad grobnicom porodice Drašković, jedna pored druge, stoje dve piramide, belezi da su sa ovog sveta otišli 97-godišnji Radomir Drašković i njegova godinu mlađa supruga Mileva. Otišli gotovo u istom danu, tiho, kako su bezmalo 77 godina i živeli u skladnom i berićetnom braku.
- Majka je već neko vreme bila vezana za postelju i videlo se da su joj dani izbrojani - kazuje njihov najmlađi sin Dragan, koji se posvetio roditeljima i jedini od sve dece nije zasnovao svoju porodicu - a za oca sam verovao da će dogurati do 100, pošto mu je majka Plana, bila rodom od Đukanovića sa Čeva, poživela 107 godina. Međutim, 5. septembra uveče njemu je odjednom pozlilo. Prebacili smo ga u bolnicu, ali mu nije bilo spasa - izdahnuo je sutradan oko sedam sati.
Ratne rane
Draškovići se, kako im i kuća i tradicija nalaže, nikad nisu oglušili o zov otadžbine. Gajo Drašković je, tako, u skadarskoj golgoti 1912. godine teško ranjen i ostao invalid bez noge. Ni njegov sin Radomir nije izostao i izbegao bojno polje u Narodnooslobodilačkoj borbi od 1941. do 1945. godine - i on je ranjen na Zagarču, takođe u nogu, i do kraja života ostao teški ratni vojni invalid.
Smestili smo ga ovde u kapelu na groblju i počeli da pripremamo sahranu. Nismo majci ništa govorili, ali je ona, siguran sam, predosetila šta se događa, iako već nije mogla ni reč da kaže. Sutradan, nepuna 24 časa posle oca, i ona je zanavek sklopila umorne oči, i onda smo organizovali zajedničku sahranu i zajedno ih ispratili na večni počinak. Nije nam se tako, ispunila želja da u novembru, za Aranđelovdan, našu krsnu slavu, okupimo celu porodicu i proslavimo 77. godišnjicu njihovog braka...
Glasovito bratstvo
Draškovići su glasovito čevsko bratstvo. Radomirov deda Spasoje je 1878. godine, odmah po oslobođenju Nikšića od Turaka, dobio imanje i sa sinovima Boškom i Gajom, Radomirovim ocem, i ćerkom Njegosavom, doselio na Lukovo, u mesto Gvozd, podno vetrobojnog i snegopadnog Krnova. Spasoje je tu i umro, a sinovi posle nekoliko godina napustili studeno Lukovo - Boško odselio u Srbiju, a Gajo kupio imanje, oko 20 rala, u ravnici i pitomini Gornjeg Polja.
Gaja iskasapili Nemci
Kao težak invalid i starac od preko 70 godina, Gajo Drašković se nije, poput većine ostalog stanovništva iz Gornjeg Polja, u proleće 1943. godine, u oči Pete neprijateljske ofanzive, sklonio ispred nemačke kaznene ekspedicije, odnosno 7. brdske, dobrovoljačke SS divizije "Princ Eugen", koja će potom u Pivi napraviti stravični pokolj - za samo nekoliko sati zverski je pobijeno više od 520 stanovnika, uglavnom nedužne nejači. Ostao je u kući uveren da nikome ništa nije dužan i da nema razloga da beži. Našli su ga iskasapljenog bajonetima, a neke komšije koji su prikriveni izbliza sve posmatrali, kasnije su ispričali da su zlotvori, među kojima je, po prilici, bilo i nekih koji su znali ko je Gajo Drašković, pokušali i kuću da spale, ali ih je u tome osujetio nekakav nemački oficir koji je naišao na konju.
Radomir je bio jedinac među pet sestara i zato, kao i stoga što su svi već slutili neminovni skori rat, na insistiranje roditelja i sestara, on se oženio u novembru 1940, iako je imao tek 19 godina, sa godinu mlađom Milevom, rodom od Nerića, iz obližnjeg Brezovika:
- Već naredne godine dobili su ćerku Senku, pa potom Rajku i Milicu, onda sina Milorada 1949, pa dvije godine kasnije opet ćerku, Veru, i na kraju Bora 1954. i mene 1959. godine - kaže Dragan Drašković. - Od nas sedmoro nije živa samo najstarija sestra Senka, koja je bila udata na Vranjinu, za Pavla Generalovića, ali se tu, nažalost, 1962. utopila u Skadarskom jezeru - imala je tek 19 godina. Ostala joj šestomesečna ćerkica Branka, odnosno Gara, kako je svi zovemo, koja je udata i živi u Obrenovcu - ima dvoje djece i četvoro unučadi. I svi ostali izuzev mene su poženjeni i udati i imaju fine porodice - Rajka ima sina, Milica sina i ćerku i petoro unučadi, Vera sina i ćerku i četvoro unučadi, Boro dva sina i jedno unuče, a Milorad dva sina i ćerku i sedmoro unučadi. Sve u svemu, iza mojih roditelja je, eto, ostao široki trag, šestoro žive i zdrave djece, dvanaestoro unučadi, devetnaestoro praunučadi i troje čukununučadi - ukupno četrdeset i jedno...
Oličenje sloge
U sećanjima nebrojenih prijatelja, komšija i rođaka Radomir i Mileva Drašković, pored toga što su u braku proveli predugih 77 godina i što su zajedno krenuli i sa ovog sveta (što u ovom kraju nije zapamćeno), ostaju da žive kao oličenje sloge i skladnosti, a zasluge za to posebno pripisuju Milevi koja je, kako vele, u svemu potvrdila onu drevnu mudrost da kuća ne leži na zemlji, nego na ženi. Radomir je ceo radni vek proveo u elektroprivredi i često odsustvovao i zbog posla i iz zdravstvenih razloga, a ona je brinula o deci, držala domaćinstvo i uvek umela da vrati mir u kuću, čak i ako bi muž katkad i podigao glas. I nije zapamćeno, to svi posebno ističu, da je ikada imala grku reč i sa kim u selu, a kamoli u porodici.
Poruke i poduke
Iz bogatog, gotovo celovekovnog životnog iskustva starine Radomira - Raka Draškovića, posebno su ostale zapamćene, pa i zapisane, dve njegove poruke i poduke. On je do groba tugovao za velikom, Titovom Jugoslavijom i tvrdio da toga nikad više neće biti dok je sveta i veka, da je to bila najlepša država i najbolji predsednik na svetu. Na drugoj strani je smatrao da dobar i uspešan brak zavisi isključivo od žene i njenog strpljenja i umeća da razume i savlada prirodu muža.
