Tragom nedavne svečanosti u Šavniku: Ministru oda, ni reč o vitezu
Šavnik je dobio novi rekonstruisani trg, koji nosi ime komandira Matije Jakića. To je vest koja je pre neki dan stigla iz ove zabite varošice na severu Crne Gore, gradića "sa dve zore i na tri vode", koji je tom svečanošću ove godine obeležio svoj praznik, dan opštine.
Sama činjenica da je ovo prvi pravi, kultivisani i uređeni trg otkad postoji Šavnik, zaslužuje dužnu pažnju. Za pohvalu i isticanje je i to što je, kako je to u najavi ove svečanosti s razlogom naglasio i predsednik šavničke opštine Mijomir Vujačić, novac za to obezbedila turska Agencija za međunarodnu saradnju i koordinaciju Tika.
Hrabri komandir
Međutim, u svemu je neukusno ispalo samo to što se niko ni u najavama svečanosti, ni na sam dan otvaranja novog trga nije setio da kaže koju reč više, da na pravi način podseti mlade Šavničane, i ne samo Šavničane, ko je bio "komandir Matija Jakić", ko je bio vitez i junak čije ime nosi sada najlepši kutak gradića "na glavi" Komarnice, na pragu glasovitog kanjona Nevidio, jedne od najzanimljivijih prirodnih atrakcija na planeti.
Odgovor đeneralu Vešoviću
Kad se glasoviti đeneral Radomir Vešović predao švapskoj vlasti u Prvom svetskom ratu, ona je pokušala da ga iskoristi ne bi li preko njega nagovorila komite i komitske grupe da odlože oružje i predaju se. Doveli su ga i u Nikšić, ali, očigledno u strahu od komita, nisu smeli sa njim da krenu preko planine Krnovo pa su upriličili njegov razgovor telefonom sa Matijom Jakićem, kojem je švapska komanda u Šavniku garantovala bezbednost. Matija je, kao komitski četovođa, došao naoružan i u pratnji brata Jovana.
Kad je Vešović završio ubeđivanje i nagovaranje da se predaju jer je sila oklopila i treba čekati bolja, pogodnija vremena, Matija mu je, kako se i danas prepričava, ne samo u Drobnjaku, odgovorio: - Đenerale, ti učinje koliko si mogao i sad pusti i nas da učinimo toliko. Ti si se predao i mi nijesmo zbog toga na gubitku jer je k nama u komite došla učiteljica Jelena Šaulić, a ti sad vidi na čemu si...
Sudeći po izveštajima medija, ne samo onih naklonjenih aktuelnoj vlasti, od Matije Jakića, čija bista krasi ovaj prostor već više od pola veka, tog dana je bio daleko važniji potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede i ruralnog razvoja Milutin Simović, kojem je pripala čast da otvori trg. Mediji su nadugo i naširoko citirali njegove misli o značaju i ulozi trgova, "mestima sastanaka i rastanaka, užurbane mladosti i mudre starosti, prolaznika i dolaznika, mestima po kojima se gradovi pamte i prepoznaju i zato postaju deo identiteta i grada i građana".
Naglasio je on, doduše, da ovaj trg "nosi ime po čuvenom antifašisti i slobodarskom sinu", ali je mladima, prolaznicima i namernicima ostalo da nagađaju ko je stvarno bio taj čovek i čime je zaslužio ovakav spomenik jer se u medijima koji su objavili više fotografija ministra Simovića u raznim pozama nije našlo mesta makar za fotografiju stare spomen-biste Matije Jakića postavljene svojevremeno na ovom trgu.
Ožiljci iz juriša
- Matija Jakić je kao komandir čete u Durmitorskom partizanskom odredu poginuo 1. decembra 1941. godine u čuvenoj bici na Pljevljima. Kažu da je, jurišajući pred borcima, najdublje prodro u ovo utvrđeno okupatorsko gnezdo pod Ljubišnjom pre nego što su ga pokosili rafali iz italijanskih bunkera i utvrda. Imao je tada sedamdeset godina i iskustvo prekaljenog ratnika i junaka iz svih ratova koji su vođeni na ovim balkanskim vetrobojinama od početka dvadesetog veka, odnosno otkad se on opasao momačkom snagom i latio oružja - govorio je o njemu svojevremeno Mijuško Šibalić...
Nosio je ožiljke iz juriša u oslobodilačkim balkanskim ratovima, preživeo teške rane sa Bregalnice i podneo sve muke i iskušenja trogodišnjeg komitovanja i nepokora austrougarskom okupatoru u Prvom svetskom ratu. On je bio jedan od onih retkih koji se nije dao živ u ruke niti pristao da položi oružje i završi u nekom od austrougarskih logora smrti. Iako već u poodmaklim godinama, Matija Jakić se i 1941. godine našao u prvim borbenim redovima, sa onima koji su sa krilaticom "bolje grob nego rob" krenuli u neravnu borbu protiv okupatora i pao na prvom velikom braniku slobode.
I sin pošao očevim stopama
Za Matijom Jakićem je u borbu za slobodu krenula i sva porodica. Posebno je zanimljiva sudbina njegovog sina Momira. On je u jesen 1942. godine sa grupom durmitorskih partizana, koji su te godine bili ostavljeni u pozadini nakon odstupnice partizanskih snaga, pokušao da se prebaci u Bosnu i priključi partizanskoim jedinicama. Na tromeđi Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine, grupa je razbijena, a on, Vojin Jauković i Branko Mirković su pali četnicima u ruke. Nakon gotovo mesec dana stravičnih mučenja i prebijanja u četničkoj komandi u Kalinoviku, odvedeni su u Nevesinje i postreljani. Jakić je, međutim, uprkos strašnim ranama (jedno zrno mu je prošlo kroz glavu, jedno kroz pluća i jedno kroz rame), preživeo, pobegao sa strelišta i zahvaljujući starom hodži Hasanu Raziću iz Glavatičeva i njegovom sinu Mustafi, nakon 22 dana uspeo je da dopre do Šujice, odnosno do štaba Druge proleterske brigade, gde mu je ukazana prva lekarska pomoć. Penzionisan je kao major i dočekao duboku starost.
