Puniša Račić, ubica ili rodoljub
Uprava za inspekcijske poslove Crne Gore naredila je lokalnoj vlasti u Andrijevici da ukloni spomenik Puniši Račiću, koji su rodbina i prijatelji na Petrovdan, na 131. Račićev rođendan, podigli na njegovom imanju u rodnom selu Slatina.
Bila je to brza reakcija vlasti nakon velike prašine koja se digla oko ovog spomen-obeležja, podignutog mimo zakona i bez saglasnosti nadležnih organa. Bio je to i odgovor mnogima koji su u Crnoj Gori digli glas protiv slavljenja višestrukog ubice i po mnogo čemu kontroverznog čoveka, a posebno odgovor Hrvatskoj koja je Crnoj Gori preko ambasadora u Zagrebu Bora Vučinića uputila oštru protestnu notu zbog veličanja ubice koji je svojevremeno u Parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ubio trojicu, a teško ranio dvojicu hrvatskih poslanika.
Natpis
Na spomeniku u Slatini piše: "Ovdje je 1886. godine rođen znameniti Slatinjanin i Vasojević, Puniša Milev Račić, učesnik oslobodilačkih ratova, narodni poslanik Kraljevine Jugoslavije i nosilac Albanske spomenice. Spomen obilježje podižu na njega ponosni bratstvo Račića i Slatinjani."
Sa stavom države, naravno, ne slaže se predsednik Organizacionog odbora za podizanje spomenika Račiću, Milosav Dukić, koji smatra da je i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori podignuto toliko spomenika mnogo većim zločincima i o njima niko nije ni reč progovorio.
- Za Novu srpsku demokratiju Puniša Račić je nacionalni heroj i istorijska ličnost i mi poštujemo njegov lik i delo - kaže Goran Kiković, predsednik Skupštine opštine Berane, koji je, kako veli, svečanom otkrivanju spomenika prisustvovao kao istoričar i funkcioner ove opozicione stranke.
Nasuprot njemu, Hrvatsko narodno veće Crne Gore je oštro osudilo podizanje spomenika Račiću kojeg, kako je saopšteno, "ne pamti samo hrvatski narod po lošem, već je po svojim zlodelima poznat i na severu Albanije, na Kosovu, u Bugarskoj, Makedoniji, kao i po nezapamćenoj pljački šume u vlasništvu manastira u Dečanima, te po pripremanju svrgavanja dinastije Petrović u Crnoj Gori".
Da podsetimo, duboka politička kriza u srpsko-hrvatsko-slovenačkom parlamentu, kulminirala je 20. juna 1928. godine. Dok se Puniša Račić, nakon govora i pokušaja da smiri strasti i urazumi poslanike, među kojima su sevale uvrede, psovke i ponašanje nedostojno parlamenta i narodnih predstavnika, vraćao u poslaničku klupu, Ivan Pernar, poslanik Hrvatske seljačke stranke mu je dobacio:
- Opljačkali ste begove!
Račić je zastao za trenutak, vratio se za govornicu i zatražio od predsednika Nika Perića da kazni Pernara:
- Ako ga vi ne kaznite, ja ću da ga kaznim. Ja ću lično da se obračunam s njim. Ko god bude pokušao da se stavi između Pernara i mene - poginuće! - dodao je Račić i ostao za govornicom iako je predsednik Perić tog časa objavio pauzu.
Dragomir Obradović, tada već bivši ministar vera, koji je sedeo na predsedničkoj klupi iza Račića, u jednom momentu je video da on, zaklonjen govornicom od pogleda poslanika, vadi revolver iz džepa. Uhvatio ga je za ruku i tiho mu došapnuo: Šta radiš, jesi li lud?!
Račić je planuo na njega i prosiktao da će ga ubiti ako pokuša da ga spreči, a onda uperio pružje u Pernara i zatražio od njega da se javno izvini za uvredu. U sali je zavladao muk. Pernar se uozbiljio, ali je ostao nepomičan. Kad je u jednom momentu pomerio ruku (Račić će kasnije na suđenju tvrditi da je shvatio da će Pernar takođe da se maši pištolja), odjeknula su dva pucnja i Pernar je klonuo.
Na mig kralja Aleksandra
Čak i među istoričarima se i danas spekuliše da je atentat u parlamentu izveden sa znanjem vlasti, odnosno na mig kralja Aleksandra lično. Tako Šerbo Rastoder, koji smatra da je Puniša Račić prvi poslanik u istoriji parlamentarizma u borbi sa političkim neistomišljenicima kao argument upotrebio oružje, dokazuje da je Račić noć uoči atentata bio na dvoru kralja Aleksandra i sa njim igrao karte!
Nastao je haos, a Račić je nastavio da puca. Ciljao je prvo Svetozara Pribićevića, lidera Samostalne demokratske stranke, ali su njegovi meci pokosili Hrvata Đuru Basaričeka koji je krenuo ka Račiću u nameri da ga zaustavi i obuzda.
Uveren da će pomahnitali Račić pucati i na Stjepana Radića, lidera HSS-a, Ivan Granđa staje ispred njega. Račić ga pogađa jednim metkom, a drugi se odbija od klupe i pogađa Radića u stomak. Konačno, kad je video da mu je stric pogođen, prema Račiću kreće i Radićev sinovac Pavle. Radić i njega obara jednim hicem, a potom mirno napušta već gotovo praznu skupštinsku salu.
Epilog: Đuro Basariček i Pavle Radić su ostali na mestu mrtvi, lekarima je pošlo za rukom da spasu Ivana Pernara i Ivana Granđu, a Stjepan Radić je pedeset dana kasnije podlegao od posledica ranjavanja.
Osuda i smrt
Puniša Račić je godinu dana posle atentata, nakon sudskog procesa u kojem ga je branilo čak 35 vrsnih i poznatih advokata (među njima je bio i Dimitrije Ljotić), osuđen na ukupno 33 godine i osam meseci zatvora, ali mu je izrečena jedinstvena kazna od 20 godina robije, maksimalna koja je bila predviđena za to krivično delo.
Kaznu je izdržavao u Požarevcu, gde mu se i porodica doselila iz Vasojevića. Oslobođen je 27. marta 1941. godine i odmah se sa porodicom preselio u Beograd, gde je proveo ceo rat. U danima oslobađanja Beograda, 16. oktobra 1944. godine, po njega su došla dva vojnika iz 21. srpske partizankske divizije i od tada mu se gubi svaki trag. Nekoliko dana po oslobođenju, u čistkama koje su partizani vršili u Beogradu, ubijen je i Račićev najstariji sin Slobodan.
