Holanđanka ostavila srce Srbima

Odmah su je prozvali Arčibaldom Rajsom današnjice, ženom koja je raspršila laži Zapada o Srbima. Nesvakidašnji ratni dnevnik Holanđanke Jeni Ligtemberg o događajima tokom poslednjeg rata u Bosni, nedavno je predstavljen u Beogradu i o njemu će se tek govoriti jer baca sasvim novo svetlo na brojne, kontroverzne događaje iz bliže istorije.

Lična arhiva

Pesimistička predviđanja: Prof. dr Mirko Šošić

Knjiga je objavljena zahvaljujući prof. dr Mirku Šošiću, članu Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. Dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, Šošić je jedan od hirurga koji je, po izbijanju sukoba u BiH, na Palama zajedno sa drugim Srbima lekarima formirao ratnu bolnicu Koran.

Briga o ranjenicima

Ko je Jeni Ligtemberg?

- Penzionisana, dobro situirana apotekarka iz malog holandskog mesta koja je imala sređen život i zdravu porodicu i nije imala nikakav interes da dođe na Pale. Ozlojeđena grubim medijskim lažima raznih izveštača iz rata u BiH, nije mogla da izdrži i poveruje u tako jednostrano izveštavanje prema kome su samo Srbi krivi za sve zločine i nepravde. Te vesti su bile tako primitivne i usmerene samo na jednog učesnika u ratu da su vređale zdrav razum. Sakupljajući dobrovoljne priloge za žrtve rata, iskoristila je priliku kada je jedna pošiljka išla na Pale. Za tu posetu dobila je vizu u trajanju od tri nedelje. Mada nije znala ni reči srpskog, odmah je počela da volontira u ratnoj bonici Koran, koja je tada osnovana u okviru Četvrtog sanitetskog bataljona Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS.

Kako je počela da brine o pacijentima i lekarima i osetila koliko je njena pomoć potrebna, zaboravila je na trajanje vize i ostala tri godine, sve do kraja rata. Svu svoju pažnju, znanje i energiju posvetila je brizi o ranjenicima. U danima kada nije bilo ratnih akcija i kada je imala vremena, odlučila je da piše i šalje na desetine dopisa istaknutim svetskim liderima, međunarodnim institucijama, zapadnim medijima tražeći od njih da demantuju laži i da objave pravu istinu. Takođe, tokom te tri godine ona je pisala svoj dnevnik koji mi je na kraju posvetila. Danas, gospođa Ligtemberg ima Alchajmerovu bolest, mnogo toga se više ne seća, ali i dalje kada joj se pomenu Srbi možete videti kako se osmehuje.

To je i bio razlog da taj njen dnevnik objavite?
- Tako je. Smatrao sam da treba odati poštovanje nekome ko je, i pored medijske satanizacije Srba, odlučio da se svojim očima uveri u to šta je istina, a gospođa Ligtemberg, apotekar, po profesiji, nije se mirila sa zapadnom propagandom o Srbima. Zato je u njoj proradio inat da mora da dođe među Srbe i uveri se šta je istina. Istovremeno, meni je bila želja da se i preko ovog njenog dnevnika javnost još jednom podseti tog građansko-verskog rata u BiH i svih onih ljudi koji su, svaki na svoj način doprineli da dođe do mira. Jedni su u tom ratu žrtvovali svoje živote i svoje zdravlje, a drugi su činili sve da pomognu velikom broju nevinih žrtava, i to u uslovima koji se mogu graničiti sa nemogućim. Oni su vredni našeg poštovanja i sećanja.

Lična arhiva

Istina iz inata

Već viđene namere

Navodite satanizaciju Srba. Rat je uveliko završen, ali da li je ta retorika promenjena?

- Ma koliko bih želeo da je drugačije, nažalost, iz dana u dan me stvarnost u tome demantuje. Iz dana u dan se susrećemo s istim pokušajima i namerama identičnim onim od pre rata. Čak se ni rečnik kojim se etiketira druga strana ne menja, vesti i izveštaji o dnevnim događajima podsećaju na one pre početka sukoba. Ta podudarnost je tolika da se neki put upitam da li je rat okončan.

Nimalo optimistička budućnost Bosne?
- Ljudi u mojim godinama su po prirodi pesimisti, ali jedino što mene teši, zapravo, jedino što održava ovaj mir, jeste to da ratni scenario u ovom trenutku ne odgovara interesima onih koji su tom ratu i kumovali. Da je drugačije, rat u Bosni bi mogao da počne već sutra ili prekosutra.

Stara je teza da su balkanski narodi zapravo marionete u rukama velikih sila?
- Ne želim da to definišem na taj, ružan način, ali nisam usamljen u tvrdnjama da su mnoge ključne stvari o ratu zapravo odlučene van naših granica. Uostalom, to se može videti i iz brojnih zapisa, memoara mnogih ljudi koji su posećivali Balkan. Možda nije primereno jednom lekaru da tako nešto primeti, ali pitam se kako bi mali narodi, narodi koji nemaju novca, nemaju ničega vrednog, mogli da zarate i sa čime sem ako im neko sa strane ne obezbedi oružje, naftu, sredstva. Treba misliti ko ima interes da se ratuje, ko profitira od toga? Svi se odlično sećamo kako su funkcionisali ti "tajni kanali" kojima je dopremano oružje u Bosnu.

Zanima li uopšte svet da čuje tu, drugačiju verziju od one "zvanične"?
- Za jednog doktora to je previše kompleksno pitanje. Moramo prvo da utvrdimo postoji li danas u svetu želja da se poštuju neke univerzalne vrednosti kao što su pravda, jednakost, demokratija, ljudska prava, istina ... Ili je glavna karakteristika našeg vremena licemerstvo i laž?

Lična arhiva

Ratna bolnica na Palama

Četvrt veka od osnivanja ratne bolnice Koran: Operacije u bilijarskoj sali

Ove godine navršilo se 25 godina od formiranja ratne bolnice Koran na Palama. Tim povodom, svečano je otkrivena i spomen ploča na kojoj je upisano da je za četiri godine rata u njoj operisano 12.000 ljudi.

- Bolnica je imala prefiks "ratna", ali je zapravo bila namenjena svima. Sa početkom sukoba u Bosni, Srbi iz sarajevsko-romanijske regije su bukvalno ostali bez ijedne zdravstvene ustanove, ukoliko ne računamo bolnicu Kasindo koja je bila isključivo posvećena plućnim oboljenjima. Sve bolnice su ostale u Sarajevu. Iz Sarajeva je te 1992. izbeglo 120.000 Srba, među njima i više od 500 lekara raznih specijalnosti. Već u prvim danima rata javila se potreba za zdravstvenom zaštitom stanovništva i vojnika. Jer i u ratu ljudi obolevaju od upale slepog creva, čira na želucu, zubobolje, uganu nogu. Kako nije bilo adekvatnog prostora, morali smo da improvizujemo, pa je tako za elementarne potreba formirana bolnica i smeštena u hotel - nekadašnji planinski dom.

Kako je to izgledalo u praksi?

- Glavnu hiruršku salu smo smestili u prostoriju gde se igrao bilijar. Izbacili smo dva bilijarska stola i na njihovo mesto ubacili operacione, koje smo napravili od sanduka u kojima vojska transportuje materijal. Laboratoriju smo smestili u deo hotela u kome se nalazio bar i sigurno ćete pitati zašto. Zato što su tu već bile sve instalacije sa tekućom vodom i velike radne površine potrebne za laboratorijske usluge. Fizikalnu terapiju smo smestili u kuglanu... To je zaista bila strašna improvizacija, ali imali smo sjajne rezultate u lečenju.

Kako ste u tome uspeli?
- Gotovo devedeset odsto medicinskog kadra su činili proterani lekari sarajevski Srbi. Silom rata okupio se zaista vrhunski medicinski kadar. Naša bolnica je bila na svega 14 kilometara od prvih borbenih linija i izložena napadima, ali sa druge strane, ta blizina liniji fronta omogućavala je ranjenicima da za rekordno kratko vreme dođu do pomoći. Znate li šta znači za ranjenika da stigne na operacioni sto nepunih 40 minuta od ranjavanja, da ne gubi krv? To su ti poznati "zlatni sati" za svaku hiruršku intervenciju.