Preminuo jedan od poslednjih svedoka tragedije na Morači: Ceo život vidao rane
Na podgoričkom groblju Čepurci na večni počinak ispraćen je Rajko Medenica (79), jedan od poslednjih svedoka rušenja mosta Pjenavac na Morači, jedne od najvećih tragedija koja se ikada desila na nekom od gradilišta u bivšoj Jugoslaviji.
Medenica je umro posle duge bolesti, a dva-tri dana pred smrt, kako je ispričala njegova supruga Nada, više puta je u gotovo besvesnom stanju ponavljao: "Skela se ljulja, skela se ljulja..."! Rajko je izdahnuo 26. maja, na isti dan i gotovo u isti čas kad se pre 55 godina, 26. maja 1962, dogodila tragedija na Pjenavcu. Tada je drvena skela i konstrukcija 236 metara dugog i više od 50 metara visokog mosta na Jadranskoj magistrali između Podgorice i Kolašina, popustila i odletela u ambis, u nabujalu Moraču.
Pukla skela
Spasioci su kasnije iz virova Morače izvukli tela 25 graditelja, među kojima je bio i kompletan komandni sastav oficira JNA koja je izvodila radove na mostu, dok je 17 građevinaca zadobilo teške povrede. Jedan od njih je bio i Rajko Medenica, tada 24-godišnjak koji je do kraja života lečio posledice i vidao rane zadobijene tog dana. Onu najtežu, smrt dve godine starijeg brata Radojice, koji je tog dana poginuo na Pjenavcu, nikad nije zalečio...
Potpisniku ovih redova Rajko je pričao da je njemu bilo 17, a bratu Radojici 19 godina kad su se 1955, kao i mnogi mladići iz Morače i Rovaca, zaposlili kod vojne pošte na gradilištu magistrale kroz kanjon Morače, čuvene Platije.
- Radojica i ja smo stalno radili zajedno kao tesari u grupi Mija Medenice, uglavnom na mostovima uz Platije, kroz Moraču sve do Crkvine. Pjenavac, poslednji i najveći most na deonici magistrale od Podgorice do Manastira Morače, bio je i najveći izazov. Kobnog dana sam bio u luku nasred mosta sa Jovanom, Savom i Miljanom Rakočevićem, zatim sa braćom Milivojem i Svetozarom Petričićem, mojim bratom Radojicom, naravno Mijom Medenicom i još nekima. Nas nekoliko smo u skeli zakivali daske i zatvarali beton. Mislim da nije bilo ostalo više od nekoliko metra da se napuni betonom i da spojimo lukove, kad je skela počela da se njiše i da puca! Sećam se samo da sam Jovanu Rakočeviću, koji je bio do mene, viknuo: "Skela se ljulja, gotovo je, odosmo..."!
Stradao mu brat Radojica
- Nakon pada našao me je Zdravko Vukosavljev Bulatović. Izneli su mene i Milivoja Petričića, koji je još davao znake života, i prvim bolničkim kolima prevezli u Podgoricu. Mislim da su toga dana samo nas dvojicu prevezli bolničkim kolima, a sve ostale su posle prevozili kamionima. Milivoju, nažalost, kao ni mom bratu Radojici, Miljanu Rakočeviću i tolikim drugima nije bilo spasa. Radojicu su, kako su mi posle pričali, našli na obali reke i to u sedećem položaju, kao da je zaspao. Imao je samo jednu ranu na glavi, a ja ni sam ne znam koliko sam ih imao, ali, eto, dočekah da toliko godina živim sa strašnim uspomenama na tu nesreću - kazivao je svojevremeno Rajko Medenica.
Rajko se prisetio i da su dan uoči nesreće svi bili na dvadesetpetomajskom saboru u manastiru Morači.
- Uveče je moj brat Radojica otišao na igranku u Širaliju, kod Trebješice. Imao je tamo devojku, a ujutro je došao na posao. Ja sam sa sabora otišao kući, ali svu noć oka nisam sklopio jer je neki pas svu noć zavijao oko kuće. Pred zoru sam hteo da ustanem i da ga ubijem, a tek posle sam shvatio i čuo od ljudi da je to bio neki zloslutni predznak velike nesreće - kazivao je Rajko.
Podelio očevu sudbinu
Kad je Ilija Rakočević iz Prekobrđa poginuo na Pjenavcu, imao je samo 32 godine, a njegov sin Milenko nepunih pet. Milenko je stasao u ozbiljnog čoveka, zasnovao porodicu, stekao i penziju u Kombinatu aluminijuma, a onda se jednog jutra, avgusta 2014. spremio i iz Podgorice otišao na most Pjenavac i podelio očevu sudbinu skočivši s mosta u Moraču!
Tajna groba kapetana Đorđevića
Svi nastradali izvučeni su 26. maja 1962, osim Ratka Bulatovića i omiljenog glavnog inženjera, kapetana Vlastimira Đorđevića. Više od mesec dana su pretraživani virovi Morače nizvodno od mosta, da bi potom bilo saopšteno da je nađeno Đorđevićevo telo šest kilometara nizvodno.
Nikada, međutim, nije saopšteno ni ko ga je našao ni da li je obavljena obdukcija. Sahranjen je uz sve vojne počasti na Novom groblju u Beogradu, ali kada je 32 godine kasnije otvoren njegov grob da bi u njemu bila sahranjena Vlastimirova supruga Milena, u limenom sanduku, kako tvrdi Đorđevićeva ćerka Dragana, nije bilo nijedne kosti!
Od tada traje sumnja da Vlastimir nije ni poginuo na Pjenavcu, već da se tog dana sklonio jer je pre toga danima uzaludno upozoravao na opasnost od rušenja.
