Generali me osudili na smrt
Sa Dobrilom Gajić Glišić, nekadašnjom šeficom kabineta ministra vojnog Tomislava Simovića, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, razgovarali smo na Vaskrs 2017. u Kičineru. Iz petočasovnog razgovora sa ženom koja mnogo zna o okolnostima u kojima je srušena SFRJ, a koji su u najvećoj meri odredili i sudbinu Srbije, proistekao je ovaj intervju.
Verujemo da znate ko je vodio glavnu reč u tadašnjoj JNA - da li vojni vrh ili politički, na čelu sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem?
- Danas mislim da su strane obaveštajne službe preko svojih posrednika, u vojnom i državnom vrhu, odlučivale o krvavim obračunima između nacija i religija.
Vaše stradanje počelo je objavljivanjem feljtona u NIN-u o aktivnostima Ministarstva u tim prelomnim danima. Šta je bilo toliko sporno u tim tekstovima, zbog čega ste praktično proterani iz Beograda, uz pretnju smrću?
- Sporno je bilo gotovo sve - Zakon o radu, o oružanim snagama Srbije, dobrovoljci koji su bili mobilisani i terani na ratište, Arkan koji je bio komandant rezervnog sastava Državne bezbednosti SFRJ... O tome se nije govorilo. Kada je maja 1992. NIN počeo da objavljuje moj feljton "Iz kabineta ministra vojnog", tadašnji ministar Marko Negovanović, general Brana Kuzmanović, pomoćnik ministra Mlađa Kovačević, general, pomoćnik ministra i drugi generali osudili su me na likvidaciju po hitnom postupku, zbog odavanja vojnih i državnih tajni sredstvima informisanja, bez odobrenja tadašnjeg ministra. Dobila sam disciplinsku meru prestanka radnog odnosa. Tužila sam Ministarstvo odbrane i taj postupak traje, evo, već 25 godina. General Simović je bio smenjen već u januaru 1992, a uskoro i penzionisan. Kad je feljton počeo da izlazi zvao me je i molio da to zaustavim i da sve objavim posle njegove smrti. Rekla sam mu da je on već mrtav, a ja spremna za umiranje, ali da ću ih prethodno "ubiti pogledom".
Zlatna značka na generalovom reveru
Poslednji susret sa general-pukovnikom u penziji Tomislavom Simovićem Dobrila Gajić Glišić imala je prošle godine u maju u Beogradu.
- Dobila sam nacionalno priznanje - Plaketu i Zlatnu značku KPZS-a i Ministarstva inostranih poslova za doprinos na polju informisanja i za knjigu "Srpska vojska". Plaketu sam zadržala, a značku sam predala generalu Simoviću i ona je na njegovom reveru sada i zauvek.
Vaša krivica je bilo i insistiranje na formiranju Srpske vojske?
- Zakon o oružanim snagama Srbije, popularno Srpska vojska, bio je ustavna obaveza vlade, tj. Ministarstva odbrane Srbije. Ustav je usvojen aprila 1991, trebalo je da se do kraja iste godine urade i usvoje svi prateći zakoni. Dolazeći na mesto šefa kabineta ministra odbrane, insistirala sam na poslovima koji su bili u planu rada.
Da je tada formirana Srpska vojska, da li bi bilo izbegnuto stradanja srpske mladosti u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji?
- Krajem 1991. godine svet je priznao šest republika kao nezavisne države. Da je to prihvatila JNA i pristala na reorganizaciju, rat je mogao da bude izbegnut. Ali, aktivni oficiri, nastojeći da očuvaju svoje privilegije, svoju decu su sklanjali, a tuđu mobilisali, krstili ih kao dobrovoljce i slali na ratište. Istina je bila da je bilo i onih koji su se sami javljali da budu dobrovoljci.
Kružile su priče da sarađujete sa stranim tajnim službama kao što su Mosad i CIA. Kako ste reagovali na takve glasine?
- Ignorisala sam ih. Neka neko dokaže te glasine. Evo, nedavno me optužiše za moje javne postavke o Menonajtima i indijanskim rezervatima u Kanadi, gde sam išla sa domaćinima iz Kičinera, gde ste me i sreli u stilu: "Odakle ona tamo? Ko je poslao? Ko je plaća?" A, Srbi u Kanadi kupuju jaja za Vaskrs od Menonajta, a cigarete kod Indijanaca, pa sam iskoristila priliku da napišem reportaže o njima, napravim poneki intervju...
Boravili ste 1983. u SAD kada ste saznali za plan o krvavom raspadu SFRJ.
- U Hjustonu, Dalasu i Las Vegasu bila sam u svojstvu pisca, novinara, elektroinženjera, majke, domaćice i komunistkinje. Bila sam na službenom putu redakcije "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca, po pozivu ljudi iz Hjustona, radi objavljivanja moje prve knjige: "Rodi mi, mama, još jedno." Bila sam okružena saradnicima predsednika Ronalda Regana, koji su me "učili" o rušenju komunizma. Pažljivo sam sve beležila i po povratku otkucala 360 stranica. Nažalost, sav materijal uzela je SDB i "zamolila" me da o tome nikome ne pričam. Pričali su tada u Americi o stvaranju velike Albanije na srpskoj, makedonskoj i grčkoj teritoriji, raseljavanju srpskog naroda i naseljavanju izbeglicama i ilegalnim emigrantima iz Zapadne Evrope. Sve što sam tada saznala, ostvarilo se ili se ostvaruje.
Proučava lekovito bilje
Bavite se novinarstvom, pišete knjige, slikate, proučavate lekovito bilje i alternativnu medicinu, a zvanično ste profesor elektrotehnike. Kako biste opisali sebe?
- Teško pitanje. Ne znam ko sam! To neka drugi kažu. Radim samo ono što volim, potpuno se predajem onome što radim. Znam koliko mnogo ne znam... Moju biografiju saželi ste u pitanju koje ste mi postavili.
Bili ste svedok tužilaštva protiv Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu?
- To je bila odluka tadašnje Vlade Srbije, koja je pored izručivanja optuženih bila u obavezi da obezbedi i svedoke optužbe. Verujući da svojoj zemlji i svom narodu mogu pomoći istinom i samo istinom, dokazima koje sam imala i svojim znanjem, pristala sam da sarađujem sa istražiteljima Haškog tribunala. Mojim svedočenjem predsednik Slobodan Milošević uveo je dokumente koje sam dala haškim istražiteljima kao svoju odbranu, kao i moju knjigu "Srpska vojska", koja je postala zvanični dokaz i odbrane i tužilaštva. Sve optužbe koje su se odnosile na rat u Hrvatskoj, dobrovoljce, paravojske, pale su u vodu. Jer, za sve što se tada radilo imali smo uredbe Vlade i sve je rađeno po zakonima Srbije. Napominjem da on u tom periodu nije komandovao JNA, a Srbija nije imala svoju vojsku, pa samim tim nema ni njegove odgovornosti! Srbija nije bila u ratu.
Da li znate koliko je na državničke odluke Slobodana Miloševića uticala njegova supruga Mira Marković?
- Kad je ministar odbrane, tadašnji general pukovnik Tomislav Simović, trebalo da ide na razgovor sa predsednikom Miloševićem, nastojao je da sastanak bude u popodnevnim satima tvrdeći: "Naš predsednik do podne misli glavom svoje supruge, a posle podne se probudi."
Živite u Čikagu, povremeno i u Beogradu. Od čega živite?
- Bavim se pisanjem knjiga o ljudima koji žele da imaju delo o sebi i svom životu. U Čikagu živim od prodaje svojih slika. Slikam portrete, ikone, pejsaže...
Da li još uvek strahujete za svoju bezbednost?
- Ne! Nikad nisam strahovala... Nema smrti bez suđenog dana. Istina je da živim povučeno, radim i stvaram u svojoj tišini. Ja sam odavno "mrtva", zar ne?
Arkana upoznala kao heroja
O pokojnom Željku Ražnatoviću Arkanu kružile su kontroverzne priče - da je bio kriminalac, ali i vitez srpskog roda?
- Upoznala sam ga kao heroja na ratištu. Govorim o kraju 1991. godine i padu Vukovara. Nemam nikakvih dokaza, a ni saznanja sa dokazima o njegovim aktivnostima pre tog vremena, a ni posle. Moja saradnja s njim bila je po preporuci i naređenju tadašnjeg predsednika vlade Dragutina Zelenovića i ministra unutrašnjih poslova Zorana Sokolovića.
