Pećina koja gasi bliceve
U podnožju brda Crvena stijena, jugozapadno od Podgorice, na periferiji gradskog naselja Tološi, zarastao u šipražje i korov, krije se ulaz u pećinu zvanu Megara, jedan od najzanimljivijih i najzagonetnijih speleoloških objekata, ne samo u Crnoj Gori.
Čami potpuno napuštena i zapuštena, odoleva nebrizi i opakom zubu ljudskog nehata, zlobe i zlovolje, iako ima sve uslove da postane jedna od vodećih atrakcija glavnog grada Crne Gore, stecište ne samo speleologa i zaljubljenika u tajne koje zemlja krije u svojim nedrima.
Pročula se 1962.
Pećina se pročula januara 1962, kad je u nju zavirio čuveni jugoslovenski speleolog, profesor dr Jovan Petrović sa svojom ekipom, koji je Megaru u svojoj poznatoj knjizi "Tragom pećinskog čoveka" nazvao pećinom magije i strave. Iako je to bio ledeni zimski dan u Podgorici s temperaturom od dva stepena ispod nule, ekipa speleologa se u pećini preznojavala (kasnije je definitivno utvrđeno da prosečna temperatura u njoj ne pada ispod 20 stepeni u bilo koje doba godine, a da u pojedinim dvoranama dostiže i 28 stepeni, što predstavlja karakteristike kakve nema nijedna do sada otkrivena pećina na svetu).
Pohodio je i Sveti Sava?
Vidak Jukić je svojevremeno potpisniku ovih redaka tvrdio da ima uverljivih dokaza da je u ovoj pećini nekad boravio čovek (on je, recimo, u jednoj dvorani pronašao kamenje istovetnog oblika i dimenzija, koje je nesumnjivo oblikovala ljudska ruka). Još je živa legenda koja kaže da je pećinu, kao čudesno i zagonetno mesto, u svoje vreme pohodio i Sveti Sava.
Petrović i njegova ekipa su vršili merenja temperature i na dubini od samo dvadesetak metara utvrdili da je na 30 santimetara od poda temperatura bila 5,7 stepeni Celzijusovih, dok je na dva metra visine izmereno 12,6 stepeni. Uz to, vlažnost vazduha je na pojedinim mestima bila stopostotna, a pritisak za oko 40 milibara niži nego napolju. Speleolozi su tada zapazili još jednu čudnovatu i neobjašnjivu pojavu: sa ekipom je bio i čuveni fotoreporter Milan Pešić, ali su njegovi blicevi potpuno zakazali u pećini iako su napolju sasvim normalno funkcionisali.
Debele naslage raskvašene gline i đubreta od slepih miševa onemogućili su tada speleologe da dopru do kraja pećine i sasvim je istraže, ali će to poći za rukom poznatom sugestologu i narodnom vidaru iz Andrijevice Vidaku Jukiću koji je 28 godina kasnije zaumio da Megaru učini dostupnom posetiocima, ali i da je pretvori u svojevrsno podzemno lečilište:
- Sem što je ovo izuzetna lepota za oko, koja će se sasvim pokazati tek kad pećinu potpuno očistimo i operemo, kad uvedemo pravu rasvetu, ovo je i pravi raj za dušu - rekao mi je Jukić kad sam ga posetio u pećini krajem septembra 1990. godine.
Ime
Neko od meštana i danas ovu pećinu zove Magara navodno po tome što su se nekada u nju sklanjala i plandovala magarad. Vidak Jukić je, međutim, prozvao Megara po istoimenom gradu u staroj Grčkoj poznatom po čuvenoj Sokratovoj filozofskoj školi iz petog veka pre naše ere, koju je vodio Sokratov najbolji učenik, meštanin Euklid.
Zlobnici minirali ulaz
- Čovek se ovde oseća rasterećen, spokojan, gubi osećaj za vreme. Moja porodica i ja i nekoliko radnika koji nam pomažu, po ceo dan, u najtežim uslovima, golim rukama jer alat ne pomaže, kopamo i izbacujemo desetine kubika ilovače i tek kad izađemo shvatimo da je dan odavno prošao.
Iako je uložio dve godine mukotrpnog rada i potrošio više od 200.000 maraka (posebno je isticao kako mu je pomagao prijatelj Boro Grozdanić iz Diseldorfa, čovek kojeg je nekada lečio, i koji mu je pozajmio 100.000 maraka); iako je dopro do 25 metra dubine, doveo vodu i struju i priveo kraju radove na otvaranju pećine i specifičnog podzemnog lečilišta, centra za istraživanje i primenu alternativne medicine u uslovima koji su, kako je tvrdio, veoma pogodni za lečenje astme i obolenja disajnih organa kao i pojedinih neuropsihijatrijskih obolenja - isprečile su se ljudska zloba, sujeta i zavist.
Ispoljili su je posebno pojedini meštani, koji su osujetili otvaranje pećine i Jukićevog lečilišta (najpre su Jukiću onemogućili da izgradi dve tri stoine metara puta do glavne asfaltne saobraćajnice, potom pod okriljem mraka minirali ulaz u pećinu i na kraju na dan svečanog otvaranja pećine napravili demonstracije i silom rasterali zvanice).
Vidak Jukić je tada od svega digao ruke i vratio se u svoju Andrijevicu, a sada se, kako saznajem, nalazi u Nemačkoj kod sina. Megara je od tada ponovo sasvim pala u zaborav.
Fenjeri
Do danas je ostalo nepoznato zašto blicevi fotoaparata otkazuju u Megari, a speleološke lampe sijaju bez problema. Vašeg reportera je, recimo, Vidak Jukić kroz celu pećinu proveo samo uz pomoć običnog fenjera. Jukić je tvrdio da tranzistori normalno rade i mnogo bolje se čuju u pećini nego u stanu, a tvrdio je da čak i baterije u pećini traju znatno duže nego izvan.
