Milenka Cupara - jedini profesor pešak u Crnoj Gori: Život ju je gurnuo u samoću
Na dvadeset četvrtom kilometru regionalnog puta Pljevlja - Čajniče i dalje prema Goraždu i Sarajevu, na desnu stranu se odvaja jedan uzani krčanik koji zapazi samo namernik i onaj ko dobro poznaje ovaj put i ovaj planinski predeo, kao moj kolega i prijatelj, Pljevljak profesor Milorad - Mišo Zečević. Nakon 800 metara uzbrdice, stiže se na ravnu površ, u selo Vučje na 1.280 metara nadmorske visine, na imanje i pred kuću četrdesetpetogodišnje Milanke Cupare.
Novinari prvi gosti
Znala je da dolazimo, čuli smo se telefonom, i nije se iznenadila, ali nam je odmah kazala da smo mi prvi gosti koji su joj prekročili prag još od jesenas. Tako je već godinama otkad su i ovi krajevi opusteli - otkad zaveju prvi snegovi pa dok okopni, sem tragova divljači, jedina sveža i stalna prtina je ona kojom do svoje kuće stiže Milanka Cupara.
Kuća prizemna, dve sobe i hodnik. Zidovi i spolja i iznutra obloženi lamperijom kako je to ovde odavno običaj. Drvo joj daje toplinu. Milenka već skoro četiri godine ovde živi sama.
Zaslužuje poštovanje
Namerno i s razlogom smo izbegli da o njoj pitamo kolege i upravu škole, čak i đake kojima sad predaje:
- Meni je profesorica Milenka predavala dve godine - kaže Aleksandar Terzić, momak koji je pre sedam godina završio srednju ekonomsku školu.
- Mislim da ona, i kao profesor i kao čovek zaslužuje od života mnogo više, da zaslužuje mnogo više poštovanja i uvažavanja...
- Tako je otkad mi je 2013. godine umrla majka - smireno, kao da se radi o nekome drugome - kazuje Milenka, stamena i tvrda žena koju život očigledno nije milovao.
- A ja sam bila jedino dete u mojih roditelja Milojka i Tijane - bila je rodom od Milinkovića tu iz susednog Visa. Dobili su me tek posle 15 godina braka. Već u dvanaestoj godini sam ostala siroče bez oca, pa je sve palo majci na pleća - da me podiže i školuje, ali i da pazi moju tetku, očevu sestru Milevu, koja je bolovala i bila vezana za postelju punih 26 godina...
U Vučju je nekada bilo 10 domaćinstava. Sada su, izuzev Milenkine, sve kuće zatvorene i napuštene i tek u jednu ili dve dođe neko vikendom, ali samo leti. Tako je i u okolnim selima, Visu, Pliješu, Poblaću i Boljanićima.
Milenka Cupara je profesor ruskog i italijanskog jezika u srednjoškolskom centru u Pljevljima i evo već 18 godina stalno odavde putuje na posao i uveče se vraća kući, jer u ubogoj, oronuloj štali drži dve krave i dvadesetak ovaca.
Susret sa zverima
- Osnovnu školu završila sam ovde u Boljanićima. To je nekad bila velika škola, bilo je na stotine đaka, sad tek petnaestak. Posle sam završila Gimnaziju u Pljevljima, a onda Filozofski fakultet u Nikšiću, grupu za ruski i italijanski jezik. Dobila sam posao u Pljevljima, našla sam i stan i dve prve godine dolazila sam ovde na selo samo za vikend i po prekoj potrebi. Onda sam zbog tetke, ali i majke koja je bila načetog zdravlja, morala da se vratim, odnosno da odavde svakodnevno putujem na posao. Odavde do Pljevalja je malo lakše, nekako se i prebacim, ali je muka uveče kad se vraćam, jer uglavnom moram pešačiti. Treba mi najmanje četiri i po sata, a možete zamisliti kako je noću, zimi, po snegu i mećavi putovati kroz ovu pustinju. Više puta sam i vukove sretala, ali oguglala sam i više se ničeg ne plašim. Dok mi je bila živa majka, makar me je čekala topla soba, a otkad nje nema ja čim stignem, u ponoć ili nekad i kasnije, moram prvo da namirim krave i ovce pa tek onda da se staram o sebi - kaže Milenka.
A da se shvati kakva je sve to muka dovoljno je naglasiti da Milenka u kući nema kupatila, da vodu za piće, pranje i kuvanje donosi iz udaljenog bunara, da krave i ovce poji na malom veštačkom jezercetu pored kuće u kojem se skuplja i zadržava kišnica, da sama mora da obezbeđivati seno i hranu za stoku, drva i ugalj za ogrev... I sve to u samoći, u pustinji i planini.
Milenka Cupara, među đacima omiljena i vrlo poštovana, izgleda, ponajmanje razumevanja ima kod onih koji bi prvi morali da je razumeju - u upravi škole i među kolegama, koji je već 17 godina drže u drugoj, popodnevnoj smeni, koja joj nimalo ne odgovara.
Jedna sveća
U boljanićkom kraju se i danas priča kako je Milenkin pradeda Dimitrije Cupara držao po hiljadu ovaca, pedeset goveda, dvadeset konja - bio domaćin na glasu. Njegovim stopama krenuo je i njegov sin, Milenkin deda Todor, koji je imao pet sinova i dve ćerke. Ceo taj silni Todorov porod, međutim, danas se sveo na jednu sveću - na unuku Milenku.
