U smrt zbog sećanja na pakao
Posle više od dve decenije, izgubile smo nadu u pravdu, a sve više stradalnica diže ruku na sebe zbog trauma izazvanih silovanjem i zlostavljanjem po logorima
U Srednjoškolskom centru u Brodu, gde je u vreme rata bio jedan od logora za Srbe, 7. decembra 2012. osnovano je Udruženje žena žrtava rata Republike Srpske. Na tom sastanku je bilo 36 žena koje su preživele ratnu torturu u brojnim logorima koje su držali Bošnjaci i Hrvati u tadašnjoj Bosni i Hercegovini. Predsednica ovog udruženja, i sama žrtva torture, Božica Živković-Rajilić, kaže da danas ovo udruženje ima 457 članica, ali i da je još oko 1.000 žena sa prostora Republike Srpske preživelo isti pakao.
Predsednica na sve načine pokušava da održi u životu ovo udruženje, prvo i jedino ovakve vrste u RS. Pomoći od zvaničnih institucija ima veoma malo i sve se svelo na jednokratne novčane priloge. Zbog toga je Božica Živković-Rajilić nedavno bila u Minhenu sa željom da se srpskoj dijaspori obrati za pomoć.
- Ima žena koje su ostale napuštene, same i u depresiji jer sumnjaju u pravdu posle 20 i više godina. One su teret svakom svom bližem i daljem. Još više ih je ubila ta inertnost vlasti, okoline i Republike. Nažalost, veliki broj žena je digao ruku na sebe, neke su umrle, tako da su strahote i tajne koje su preživele tokom odbrambeno-otadžbinskog rata odnele u grob. Udruženju je na početku pomogla Republička organizacija porodica poginulih. Zahvaljujući podršci rodbine i prijatelja, ali i činjenici da radim, ja sam se koliko-toliko povratila u normalan život. Znam da veliki broj žena nije ispričao ni svojim najbližim šta im se dogodilo, i one su teško psihički obolele. Posle svakog mog javnog istupa povećavao se broj žena koje su nam se javljale. Od osnivanja Udruženje se uvećalo za više od 13 puta.
Često ste prisutni u javnosti. Kako se to odražava na rad udruženja?
- Posle objavljivanja priče o mom zarobljavanju i svemu što sam preživela, mojih javnih nastupa i intervjua, sastanaka sa Seržom Bramercom i traženja da se zločinci privedu pravdi, pre svih, predsednica Vlade RS kao žena je razumela da je to udruženje od posebne važnosti. Kasnije su nas podržali predsednik Narodne skupštine RS, pa i sam predsednik Republike. To je sve imalo karakter personalnog, odnosno kada se neko seti, pa vam dodeli neku pomoć.
Suze u Americi
- Predsednik Republike Srpske je odobrio sredstva da se ova knjiga predstavi u Vašingtonu i Njujorku, bili smo na četiri-pet konferencija u Ujedinjenim nacijama, Misiji Srbije u UN, u Udruženju Jasenovac, advokatskoj komori u Vašingtonu, u Predstavništvu RS. Te konferencije su imale fantastičan odjek. Svi su se čudili zašto to ranije nije urađeno. Na konferenciji u Vašingtonu gde su bili eminentni advokati, prijatelji Republike Srpske, kada su čuli moju priču, plakali su ističući da takve stvari treba što češće ponavljati da se nikada i nigde više ne dogode. Prvi put je Amerika čula za strahote koje su se događale nama ženama u RS za vreme rata.
Radili ste i projekte?
- Javljala sam se Ministarstvu za ljudska prava BiH, na sve konkurse Vlade Republike Srbije (Uprave za dijasporu) i konkurse za Helsinški parlament. Sarađivali smo sa Republičkim centrom za istraživanje rata i ratnih zločina RS i tako ostvarili projekat psihološke rehabilitacije žena. To su psihološke radionice u kojima mi počnemo ispovest, a onda se posle i druge žene otvore. Takvo otvaranje trauma, koje su bile 20 godina zatvorene, životno je opasno i ja sam toga svesna iz ličnog iskustva. Rizično je žrtvama otvoriti rane, pa ih ostaviti da ostanu prepuštene same sebi. O njima mora da se i dalje vodi briga, a mi za to nemamo novca. U prvoj fazi rehabilitacije 2014. bile su tri grupe sa 63 žene, pa smo godinu dana kasnije nastavili sa još 15 žena. Od ukupnog broja članica Udruženja, aktivno je njih oko stotinu, što je jedna četvrtina i to je veoma malo. Mogli bismo mnogo više da uradimo da imamo bilo kakav izvor prihoda.
Kako protiv medijske satanizacije Srba?
- Moja je ideja bila, a s njom sam upoznala sve relevantne faktore u RS, da zajedno napravimo svedočenje o srpskim žrtvama, ne s namerom da nekoga uvredimo, jer mi poštujemo i bošnjačke žrtve i žao nam je što ih je bilo. Ali, nije pošteno govoriti o ratu u BiH i nazivati ga agresijom, genocidom i slično, kada je to bio građanski rat. Sve ono što oni kažu nama, i mi možemo reći za njih. Do osnivanja ovog udruženja nikad niko nije priznavao Srpkinje kao žrtve, niti bivši neprijatelji, ali ni institucije RS. Kada se govorilo o Srbima kao žrtvama, govorilo se o broju poginulih, najčešće vojnika. Kada se govorilo o Srpkinjama kao žrtvama, one su pominjane kao majke, supruge ili sestre tih boraca Vojske RS. Poznato je da su neljudski i zlonamerno naši bivši neprijatelji, koji danas s nama hoće da žive ravnopravno u BiH, srpske borce nazivalii agresorima, pljačkašima, silovateljima i monstrumima. Nažalost, ta bošnjačka i hrvatska udruženja nikada nisu htela da kažu istinu, a to je da nema nijednog mesta u BiH u kojem su Srbi prvi počeli rat. Svuda su Srbi bili prve žrtve.
Na koji način dokumentovati i predstaviti sve ono što ste kao žrtve rata proživele?
- Naša namera je bila da napravimo što trajnije dokumente na koje se može osloniti svaki istražilac ratnih zločina i genocida. Predložila sam da 15 članica ovog udruženja javno daju svoje izjave sa punim imenom i prezimenom, a dokumenta da priloži Republički centar za istraživanje rata i ratnih zločina RS. To je zajednički projekat republičkih institucija i nevladinih organizacija, a ideja je ovog Udruženja. Tako je nastala monografija "Naša ispovijest", koja je prevedena i na engleski jezik. Obratili smo se Vladi Republike Srbije, koja je platila prevođenje i štampanje, a pomoglo nam je i Predstavništvo RS u Beogradu. Kada su tu monografiju pročitali svetski stručnjaci koji se bave genocidom, kao i jevrejski lobi, uticajni ljudi u Americi, naši akademici i ugledne ličnosti, kao što je Smilja Avramov, svi su rekli da takvo delo nisu videli na Balkanu od rata.
Šta vam je doneo status udruženja od javnog interesa?
- To znači da se Vlada RS obavezuje da odobri sredstva za realizaciju naših programa i da nam omogući da imamo nekog zaposlenog u udruženju. To sada radim sama ja u svojoj kući posle posla u školi, sa svog laptopa. Dobili smo i rešenja na iznos 50.000-60.000 KM, ali nije bilo uplata ni za kakve naše aktivnosti. Za dve godine 2015. i 2016. mi smo dobili ukupno 2.000 KM.
Kada će biti donesen zakon o ženama žrtvama ratne torture?
- U martu 2015. godine predala sam inicijativu Narodnoj skupštini RS za donošenje zakona o žrtvama ratne torture. Prošlog leta, posle godinu dana čekanja, inicijativa je prešla iz Skupštine u Vladu, a ona je naredila ministarstvu da formira radnu grupu za konačnu verziju zakona. Sada je sve to gotovo, ali nikako da zakon stigne u Narodnu skupštinu. Na pitanje zašto se ne donosi ovaj zakon, odgovor je da nema para! Zakon treba pod hitno usvojiti, jer to je uslov da skroz ne izgubimo nadu i ugasimo se kao udruženje.
U zatvoru provela 322 dana
Božica Živković Rajilić (54) je rođena u Republici Srpskoj. Radila je osam školskih godina pre rata u osnovnoj školi u Podorašju između Tuzle i Srebrenika.
Tu su je u Srebreniku na muslimanskoj teritoriji u privatnom zatvoru držali 322 dana, a o torturi i mukama koje je preživela govori u dokumentarnom filmu "Preživjela sam, idem kući". Posle razmene i odlaska na slobodu radila je u osnovnoj školi u Okučanima u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini, ali je proterana 1. maja 1995. u akciji Bljesak.
Pored toga što je nastavnica istorije, završila je i biliotekarstvo. Udata je i majka je dvoje dece.
