Najveća Titova greška i ljubomora prema Srbima
"Josip Broz Tito je ujedinio zaraćenu zemlju i postigao mnogo u oblasti obrazovanja, industrije i privrede, ali nije uspeo da stvori dugotrajno osećanje nacionalnog jedinstva", pisao je 1986. godine novinar "Njujork tajmsa" Fergus M. Bordevič u tekstu o Jugoslaviji tog doba.
Kada je Tito preminuo 1980. godine, posle više od tri decenije na čelu nacije, svet mu se poklonio, a veliki broj svetskih lidera došao je na njegovu sahranu, podseća list.
Tito je dobio veliku podršku Zapada zbog otpora i prkosa Staljinu 1948. godine, dok je sa druge strane uživao i veliku podršku Istoka zbog odanosti ideji međunarodnog socijalizma, a imao je i podršku zemalja u razvoju zbog svoje uloge u Pokretu nesvrstanih.
U Jugoslaviji, Tito je bio vrhovna ikona nacije, gotovo mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma, navodi se tekstu Njujork tajmsa“.
Tito nije stovorio osećaj nacionalnog jedinstva
Pročitajte još:
* Kao da je znao: Evo šta je Tito 1957. pisao Rusiji, Americi i NATO
* Šta u dokumentima CIA piše o Jugoslaviji, Titu, Miloševiću
Ipak, kako se ocenjuje, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji.
"Lideri jugoslovenskih republika bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu.“
Šest godina posle Titove smrti, sukobi i ljubomore, koji su bili potisnuti pod titoističkim mitom, isplivali su na površinu, objavio je njujorški dnevnik u tekstu iz 1986. godine dodajući da je Jugoslavija tada bila poprište sukoba nacionalizama, religije u usponu, ekonomskog haosa, birokratske paralize, pluralista koji žele da rastave jednostranačku državu i neostaljiniste koji se bore protiv njih.
Iako je službeno bilo zabranjeno kritikovati Tita, upravo je njegova politika kriva za nevolje zemlje. U ranim sedamdesetim godinama, njegove čistke liberala i inovatora iz Komunističke partije ostavile su traga, ocenjuje američki novinar.
"Da je Tito umro krajem šezdesetih, otišao bi u istoriju kao mnogo veći čovek. Nakon tog vremena, kočio je reforme" navodi on komentar jednog beogradskog intelektualaca koji je ostao neimenovan.
Jugoslavija na raskrsnici 1986.
Jugoslavija je 1986. godine bila na raskrsnici, a većina njenih problema bila je povezana sa ekonomijom, navodi autor.
Jugoslavija je tada dugovala 20 milijardi dolara stranim bankama i vladama, pa je bila među najzaduženijim zemljama, nezaposlenost je iznosila 17 odsto, što je tada bila najviša stopa u Evropi, dok je stopa inflacije skočila na 85 odsto godišnje. Od 1980. do 1986. godine, kada je tekst pisan, standard života pao je za 30 odsto.
Neefikasnost i apatija dostigli su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina od šest miliona zaposlenih u javnom sektoru bila je nepotrebni višak.
Svakog dana 700.000 radnika nalazilo se na bolovanju, a 600.000 proslavljalo je praznike, dok su oni koji su se pojavljivali na poslu radili u proseku 3,5 sata dnevno.
Jugoslovenski službenici za aktuelnu situaciju krivili su cene nafte i strane vlade.
"Svi su im krivi, osim njihove verzije socijalizma. Činjenice govore drugu priču - zapadne banke finansijski su pomagale jugoslovenskoj ekonomiji godinama“, piše u tekstu.
Čak su 1983. godine spasili zemlju od bankrota hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara, a 1985. su izvori iz Bona i Vašingtona uveravali jugoslovensku premijerku Milku Planinc da postoji politička potpora za nove kredite.
U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazilo se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Menadžeri su se birali po ideološkom ključu, a ne po stručnosti.
"U ime etničke autonomnosti, Tito je prepustio određivanje ekonomskih politika vladama pojedinačnih republika. To je dovelo do toga da je svaka republika donosila odluke u vlastitom interesu, a da se previše pažnje posvećivalo zemlji kao celini. Takav je sistem doveo do sukoba, konfuzije i neučinkovitosti", pisao je "Njujork tajms“.
"Savez komunista" jedina "nacionalna" institucija
Jedina prava "nacionalna“ jugoslovenska institucija bio je Savez komunista, koji je okupljao dva miliona članova jugoslovenske Komunističke partije. U svakoj pojedinačnoj republici, partija je kontrolisala instrumente vlasti i imala moć upravljanja slobodom govora i mišljenja u tim društvima.
Čak su i ti komunisti bili podeljeni između regionalnih lojalnosti i konflikata između reformista i konzervativaca, a decentralizacija i ekonomska stagnacija doveli su do buđenja starih nacionalnih ljubomora.
Srbi su za nevolje Jugoslavije krivili bogatije Hrvate i optuživali ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optuživali Srbe i prozivali ih zbog hegemonizma.
Imućni Slovenci su se žalili kako su siromašni, Kosovo i Makedonija bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci su se žalili da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu.
Od svih etničkih sukoba u Jugoslaviji, autor posebno ističe sukob kosovskih Albanaca koji su tada, kako navodi, činili 77 odsto populacije te pokrajine i imali najvišu stopu nataliteta u Evropi.
"Nacionalisti među njima traže vlastitu jugoslovensku republiku za sebe ili pravo da se odvoje i pridruže Albaniji“, pisao je novinar "Njujork tajmsa“.
Kako je primetio, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj su tri velike religije usko vezane uz etničke tradicije, nacionalizam je često izmešan sa religijom.
"Najsnažniji savez religije i nacionalizma nalazi se u Hrvatskoj. Hrvatski nacionalisti kreću se od liberalnih reformista do komunista, koji su ljubomorni na političku moć Srba, kao i od katoličkih progresivaca do terorista koji možda imaju i fašističke korene. Međutim, sve ih ujedinjava jedna stvar - sumnjičavost prema Srbima“, primetio je Bordevič.
