Porcelan iz Nemačke i pokloni za Tita

Život jugoslovenskih radnika u Austriji i Nemačkoj sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka tema je nedavno otvorene izložbe "Jugo, moja Jugo - gastarbajterske priče" u Muzeju istorije Jugoslavije (MIJ) u Beogradu. Ovo je, prema rečima organizatora, prvi put u muzejskom iskustvu naše zemlje da su u fokusu obični ljudi, radnici koji su svoj život proveli u inostranstvu. Njihovi životi, stanovi, predmeti, pisma, tuga i sreća postali su svojevrsna umetnička dela.

V. Sekulić

Dragocena svedočanstva Izložba će biti otvorena do maja 2017. godine

Na čelu stručnog tima projekta našli su se kustosi MIJ Aleksandra Momčilović Jovanović i Tatomir Toroman, kao i politički filozof i aktivista iz Beča Ljubomir Bratić. Povod za istraživanje našli su u dva datuma, 50 godina od potpisivanja Sporazuma o angažovanju radne snage sa Austrijom 1966. i sa Nemačkom 1968. godine.

Naziv izložbe "Jugo, moja Jugo" nastao je po istoimenoj pesmi koju je napisala jedna gastarbajterka iz Nemačke, a otpevala je Silvana Armenulić 1971. godine. Prema rečima Aleksandre Momčilović Jovanović, ta pesma je ogledalo osećanja tadašnjih građana Jugoslavije koji su živeli i radili u tuđini, neka vrsta oaze jugonostalgije.

Uspomene u slici i reči

Izložba je podeljena u tri celine. Prva, pod nazivom "Tragovi", predstavlja sve one zvanične gastarbajterske tragove u različitim fondovima i arhivama. Tu se mogu videti različita dokumenta, ugovori, sporazumi vezani za odlazak naših ljudi na privremeni rad u Austriju i Nemačku. Drugu celinu koja se zove "Ljudi" čine priče ljudi iz rasejanja. Lični dokumenti, fotografije, predmeti, dnevnici, pisma velikog broja ljudi sada se nalaze izloženi u vitrinama i na zidovima muzeja. Kako je objasnila Aleksandra Momčilović Jovanović, posebno su zahvalni svim ljudima koji su dozvolili da njihove intimne uspomene i sećanja postanu dostupna posetiocima muzeja.

 

V. Sekulić

Ljubomir Bratić

Treća celina izložbe se zove "Samoistorizacija" i predstavlja mešavinu prve dve celine. Tu su posetioci mogli da vide hronike onih koji su želeli da zabeleže svoju sudbinu u belom svetu. Nju su stvorili oni gastarbajteri koji nisu dozvolili da budu skrajnuti, već su pažljivo čuvali uspomene o društvenom životu i drugim važnim temama za naše radnike u inostranstvu.

- Izložba je rezultat dvogodišnjeg istraživanja, delom terenskog gde smo razgovarali sa živim ljudima, delom arhivskog, gde smo sarađivali s Arhivom Jugoslavije i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture - rekla je Aleksandra Momčilović Jovanović prilikom otvaranja izložbe.

Ona dodaje da su želeli da se radnici i radnice uključe u sam proces nastanka izložbe i prikažu sve onako kako oni smatraju da treba.

 

- Svako je sam birao šta će staviti u izložbeni prostor kako bi ilustrovali svoj život. Predmeti su svakodnevni i ne postoji tipičan "gastarbajterski" ali svaki ima svoju priču. Mi smo upravo želeli da istaknemo individualno iskustvo i lične priče kako bi se upravo razbili uvreženi stereotipi da gastarbajter mora biti neobrazovan i sklon kiču - kaže Aleksandra.

 

Simbol luksuza

 

V. Sekulić

Radna odeća austrijske firme

Ona je objasnila da je želja svih u timu bila da prikaže raznolikost našeg sveta "preko grane" i pokaže kako se to ljudi koji se ni po čemu ne razlikuju od ostalih sunarodnika. Jedan segment izložbe prikazuje kako su su naši ljudi na radu u inostranstvu okupljali, organizovali različite kulturne manifestacije, razvijali svoje umetničke sklonosti. Tu se mogu videti fotografije sa različitih koncerata, poezija nastala u tuđini, umetničke slike i različiti drugi predmeti. Posetioci su na izložbi mogli da vide prvi porcelan kupljen u Nemačkoj. On je simbol novog, boljeg, luksuznijeg života koji su živeli naši ljudi koji su odlazili na rad u inostranstvo.

Jedan segment izložbe posvećen je pismima i poklonima koje su jugoslovenski radnici iz inostranstva slali Josipu Brozu Titu. Tu su penkala, knjige, privesci za ključeve, olovke i figure sa nazivima grada... Iako izložba nije posvećena Titu, kako kažu autori, on je bio centralna figura Jugoslavije tog vremena, pa samim tim i života naših ljudi kako ovde, tako i u svetu.

- Jedni su bili zahvalni Titu što im je pružio mogućnost za bolji život, a drugi su bili ljuti na njega što je najveći izvoznik radne snage i što nije u zemlji obezbedio bolje uslove. Pisma i poklone koje su iz inostranstva slali Titu zatekli smo u fondu muzeja prilikom spremanja ove izložbe. Gastarbajteri se ovde vide kroz te poklone, a Tito se u tom smislu pojavljuje kao adresa na koju se obraćaju da bi predstavili sebe i pokazali kako su vezani za zemlju, za rodoljublje - objašnjava Aleksandra Momčilović Jovanović.

Tatomir Toroman ističe da je ekonomska uloga jugoslovenskog gastarbajtera veoma značajna.
- Sredinom 20. veka u najrazvijenijim zapadnim zemljama bila je velika potreba za radnom snagom. Sa siromašnog juga radnici su odlazili na bogati sever. Taj fenomen zahvatio je i SFRJ - objašnjava Toroman.

Zarobljena ušteđevina

On kaže da su migracije postale masovne, pa je naglo skočio i devizni priliv u zemlji. Devizne doznake su tako postale značajan priliv u budžetu Jugoslavije.

- I devedesete su se sigurno lakše prebrodile jer je neko imao nekoga ko je mogao da doturi marke u nekom kriznom trenutku. Međutim, oni nisu imali veći uticaj na jugoslovensku ekonomiju: svega četvrtina zarađenog novca stizala je u SFRJ. Imali su manji uticaj u maloj privredi, pre svega u ugostiteljstvu i auto-prevozništvu, ali nije bilo povoljnih uslova da se razvije privreda u nekom ozbiljnijem vidu - kaže Toroman.

Kasnije je od zemljaka u inostranstvu država više puta tražila novac, recimo za Zajam za preporod Srbije, a onda su doživeli i da im sva ušteđevina ostane zarobljena u jugoslovenskim republikama posle raspada SFRJ postali su malo rezervisani ka ulaganjima.

Ljubomir Bratić odrastao je u Beču uz roditelje koji su otišli na rad u Austriju.

- Gastarbajteri su se osećali kao da su u senci, a izložbom "Jugo, moja Jugo" želi da se rasvetli njihov status i da im se da na značaju - istakao je Bratić.

Izložbu je otvorio umetnik Boris Zec, koji je odrastao i živi u Nemačkoj.

- Pokušavam da se setim kako sam se osećao kao dete gastarbajtera u Nemačkoj. Nije uvek bilo lako nama deci, jer smo bili drugačiji. Roditelji su nam bili drugačiji. Nisu nam mogli pomoći sa domaćim, kao i sa mnogim drugim stvarima. Stideo sam se naših roditelja kako su govorili taj nemačko-srpskohrvatski jezik. Ali sada uviđam lepotu toga, te je to odrastanje izvor moje umetnosti - rekao je Zec.

Izložba je upotpunjena i klasičnim nameštajem, vlasništvom porodice koja ju je donela upravo iz Nemačke, nakon mnogo godina rada tamo... Biće otvorena do kraja maja 2017. godine, a autori najavljuju da će istraživanja u oblasti biti nastavljena kako bi jugoslovenski radnik u tuđini.

- Ti ljudi si važan segment i našeg društva, i naših porodica i naše ekonomije, zato moramo negovati bolji odnos prema njima - zaključila je Aleksandra Momčilović Jovanović.