Nema više kapetana Stane
Na mesnom groblju u uskočkom selu Tušinja kod Boana, prošlog utorka je večno počinula 80-godišnja Stana Cerović, potonja crnogorska virdžina, ili, kako je u ovim krajevima uobičajenije, tobelija, odnosno ostajnica - žena koja se nikada nije udavala, koja je celog veka živela i ponašala se kao muško, mada nikad nije promenila ime niti krila da je žensko.
Kad se na pragu poznatog uskočkog domaćina i plemenika na glasu, Milivoja Cerovića, rasprtila nesreća i umro mu sin, jedinac među šest sestara, kad je izgledalo da će mu se ognjište ugasiti i kuća zatvoriti čim i on krene za sinom, najmlađa ćerka Stana mu je obećala da se nikada neće udati, da će održati očevinu i da će se njegovo kućno sleme dimiti dok god je ona živa.
Nije ona, naravno, znala za celibat, niti da se taj hiljadugodišnji "zakon" pape Grgura o neženstvu i bezbračnosti katoličkih sveštenika u nekim sredinama i religijama posebno ceni, već je htela da koliko-toliko uteši ojađenog oca i spreči ga da na kući istakne crni barjak kao znak iskopanja.
Ostajnica Mikaš Karadžić
Ostajnice, tobelije ili virdžine, kako ih sada načešće zovu, nisu bile retka pojava, naročito u severnoj Crnoj Gori. Pre Stane Cerović, recimo, najpoznatija ostajnica u Drobnjaku je bila Milica Karadžić. Dr Milan Jovanović Batut je zapisao da je rođena 1865. godine kao posmrče oca koji je poginuo u nekom boju sa Turcima. Majka joj dala ime Milica, a kad je odlučila da je podiže i vaspitava kao muško, da od nje pravi domaćina kuće, prekrstila je i dala joj ime Miraš. Prijatelji i komišije koji su, naravno, znali da je Miraš žensko, iz milošte ga prozvali Mikaš. Kad joj je majka umrla, dugo je živela sama, u knjige je bila upisana kao domaćin i imala čak i pravo glasa, a po odobrenju mesnog paroha čak je i sahranjena u muškom odelu.
Stana, kojoj je kum na krštenju, izgleda, dao to ime neće li se prekinuti niz od šest ćerki, i pre tog zaveta ocu, kao devojčica se ponašala kao muško, volela muške poslove i družila se sa muškima:
- Eto, ja mislim da mi nije bilo ni pet godina kad sam počela da pušim, a sa sedam godina me otac naučio da pucam iz puške. Još od tada sam počela da se i oblačim kao muško, a već poslije, kad sam pristasala, počela sam da radim sve najteže muške poslove. I ljudi me, bogomi, pribirali i vazda mi mjesto činili među njima i kad bi kartali i kad bi prstena igrali, a i čašu rakije sam s ljudima umjela popiti - sećala se svojevremeno Stana.
Vremenom je postala jedan od uglednih i cenjenih uskočkih domaćina i dočeklija na glasu - dotle da su je prozvali kapetan, kapetan Stana, a gdekoji su je zbog njenog karaktera i čvrstine zvali i Stanac.
- Nije lako kuću kućiti - zborila je ova umna žena "ženskog pasa, muškog glasa". - Kuća je najteža misao i teže je tu misao premišljati nego rad raditi. A na selu mora da se radi, no nema ko - i selo propada... Sve je đavo ponio...
Kad su joj se sestre poudale i kad je sa njom ostala samo Borika, Stana joj je prepustila sve kućne, one "ženske" poslove, a ona je brinula o poslovima van kuće, o stoci i radu na imanju. Nekad je držala i po sedam krava i buljuk ovaca. Umela je, kažu, da naredi kosu i mane kao i po jedan uskočko-drobnjački momak. I njena se nije preporicala ni u kući ni pred kućom.
- Nijesam nikad voljela žensko društvo. Žene oće, brate, sve da doznadnu. Sve vole da pretresu s mora do Dunava. I da se upletu u muške razgovore, a meni se to ne dopada... Ne može se žena nikad ravnati s muškijem. No, one se ljute kad ja ovako zborim i idem na ruku muškijema, ma neka se ijede, paru za to ne dajem, jer je to istina...
Drko Memić iz Gusinja
Kad se u kući Memića u Gusinju 1910. godine rodilo žensko dete, majka je odlučila da ga proglasi muškim i dala mu ime Drko. Ona je tako pod muškim imenom i u muškom odelu provela ceo nedugi vek, a jedan hroničar je zapisao da je i njen sestrić, koji je nasledio njenu imovinu, sve do smrti zvao "ujko".
Na pitanje da li je imala udvarača i prilike da pogazi zavet dat ocu, Stana priznaje da je bilo i toga u mladosti, ali da se ona na to nije osvrtala:
- Mogla se, mogla Stana udati. Mladost pusta, bude i mine k'o rosa na suncu. Zadirkivali me momci, ali im ja samo okrenem leđa i pokažem da me to ne interesuje. Zar da tatinu kuću zatvorim i ostavim! I nikad nijesam zbog toga zažalila. Dobri ljudi mi dolazili i dolaze kao da je kuća puna ljudi, a ja ih i sretala i pratila sa čašom kao i moj otac i kako sam od njega naučila.
Za Stanu su nastupili teški dani pre četiri godine kad joj je umrla sestra i kad je ostala sama:
- Dođem tako uveče u kuću s rada ili čobanije, upalim lampu, a kuća pusta i prazna. Ja sama ko ptica u gori, a od samoće tuga mori. Onda se tu prvo isplačem pa krenem da ložim vatru...
Tako je bilo sve do proletos. Stanu stigle godine i skolila bolest, dotle da više nije mogla sama ni dana. Centar za socijalni rad iz Nikšića je uspeo da je nagovori i smesti u dom staraca u Risnu, gde je, uprkos velikoj pažnji i posebnoj brizi osoblja, prošle nedelje ipak sklopila umorne oči u kojima je kao poslednja slika ostalo plavetnilo Bokokotorskog zaliva, more koje je prvi put u životu videla kad je u maju došla u Risan...
Učiteljica Đurđan
Jedna od najpoznatijih virdžina na ovim prostorima bila je prizrenska učiteljica Đurđan Ibi Glavola. To muško ime joj je dao hodža kad se rodila oko 1930. godine, e da bi se prekinuo stravični niz umiranja djece u toj porodici (navodno ih je do tada pomrlo već osmoro, od kojih je četvoro bilo muško). Ona je kasnije završila školu i postala učiteljica, ali se ipak nije odrekla svog muškog imena i identiteta...
