Nesvakidašnja porodična tragedija: Prepuklo mu srce za bratom
Staro narodno verovanje da smrt nikad ne ide sama, još jednom se obistinilo na severu Crne Gore, gde to nije retka pojava. Na mesnom groblju u selu Potoci kod Zatona, opština Bijelo Polje, u nedelju popodne su sahranjena braća Miladinovići, Milija (55) i četiri godine stariji Petar, koji su dan ranije iznenada preminuli u kratkom vremenskom razmaku.
- U kapeli, u Zatonu, otkada je sagrađena, nikad se nije desilo da se na odru, jedan pored drugoga, nađu dva rođena brata, čak ni dva bliska rođaka, a sve je tim tragičnije što se radi o relativno mladim i izuzetno omiljenim i cijenjenim ljudima u našem kraju, o jednoj čestitoj i vrlo uvaženoj porodici, ne samo u Potocima - kazao nam je jedan od prijatelja Miladinovića, vidno potresen onim što se desilo.
Smrt prekinula besedu
U Beranama, odnosno u obližnjim Pećcima, na sahrani starice Milijane Marković devedesetih godina prošlog veka, uobičajeni posmrtni govor i zdravicu je držao njen sedamdesetogodišnji komšija, Momo Ivanović. Održao je besedu, ali mu je zdravica ispala iz ruke - izdalo ga je srce i on je pao mrtav pored sanduka.
Pošto je i glava porodice, otac Bogoljub Miladinović umro mlad, brigu o njegovih šest sinova, Radivoju, Petru, Momčilu, Mirku, Miroslavu i Miliji, preuzela je njihova majka Anica i uspela da ih izvede na sigurni i časni životni put.
Svi su za svojom srećom krenuli u svet, da traže mesto pod suncem gde se bolje i lakše živi nego na posnom imanju u Potocima. Jedino je na kućnom pragu, da "plete kotac gđe mu je i otac", ostao Milija, koji se na neki način žrtvovao za sve ostale.
On je, kako je opraštajući se od braće, kazao najstariji od njih, omiljeni učitelj Radivoje, bio taj koji je dočekivao i pod roditeljski krov okupljao braću i njihove porodice, pokazivao i dokazivao šta je brat bratu i kako se, gde je sreće, bratski radi i postupa. On se nije ženio, niti imao svog poroda, pa su tako sva bratska deca bila njegova. Stoga je i njegova iznenadna smrt bila veliki, gromoviti udar za celu porodicu.
Čim je čuo da mu je brat Milija na prečac umro, Petar, koji je sa porodicom živeo u Nikšiću, požurio je u rodni kraj da ga ožali i isprati sa bratskom zahvalnošću koju je zaslužio. Međutim, kad je u subotu stao ispred njegovog odra u kapeli u Zatonu, naglo mu je pozlilo i hitno je prevezen u bjelopoljsku bolnicu. Svi pokušaji dr Miloša Šaponjića i njegovih saradnika da ga spasu, nisu, nažalost, urodili plodom - Petru je prepuklo srce za bratom pa se nedugo potom i on našao na odru pored njega...
Ova zaista nesvakidašnja porodična tragedija, nažalost, nije jedinstven slučaj jer se u polimskoj dolini i na severu Crne Gore pamte brojni slični dani kad je ljude izdavalo srce. Tako se u obližnjoj Loznoj desilo da 14. januara 1998. godine iznenada pozli Sulju Idrizoviću, dugogodišnjem direktoru u ovdašnjoj Osnovne škole "Rifat Burdžović Tršo".
Neko ga je odmah povezao u bjelopoljsku bolnicu, a malo potom tamo se zaputilo i nekoliko nastavnika ove škole. Među njima i pedesettrogodišnji Duljko Fetić. I Fetiću je, međutim, pozlilo čim je seo u kola, pa su i njega hitno prebacili u bjelopoljsku bolnicu, a otuda je u Loznu ubrzo potom stigao glas da ni Suljo Idrizović ni Duljko Fetić nisu živi doprli ni do praga bolnice.
Tri sahrane
Da smrt ne ide sama potvrdilo se i u decembru 1973. godine, kad je u Bistrici kod Mojkovca umrla je sedamdesetosmogodišnja Stojana Anđelić. Njen prvi komšija i vršnjak, Manojle Ćosović, čovek izuzetne snage, kojeg svojevremeno dvadesetak godina niko nije mogao da nadmaši u bacanju kamena s ramena na velikom ilindanskom saboru kod crkve Ružice na Sinjavini, došao da izjavi saučešće i pao mrtav na kućnom pragu.
Malo potom, i Manojlev četiri godine mlađi komšija, Petko Rabrenović, pritekao da pomogne Manojlevoj familiji oko organizovanja sahrane i uzeo lopatu da očisti sneg ispred vrata. Tek što je prvu lopatu bacio, alatka mu ispadne iz ruku - i on se skljoka mrtav u namet... Tako su sutradan u tri kuće, na rastojanju od kojih sto pedeset metara bile tri žalbe...
Među onima koji su u Loznoj čekali da preminule Idrizovića i Fetića dopreme iz Bijelog Polja, našao se i Ramiz Ćorović, vlasnik kafane "Lovac" u Srđevcu, zaseoku Lozne na magistrali Berane - Bijelo Polje. I on je tog dana pred kućom Fetića doživeo težak srčani udar i preživeo je samo zahvaljujući brzoj intervenciji lekara. Još drastičnije je ono što se u proleće 1985. godine dogodilo u Ivangradu, odnosno Beranama.
U jednom oružanom obračunu koji se dogodio 9. aprila 1985. godine u centru grada na Limu, Miodrag Dragović je ubio studenta, Mališu Popovića (23) i teško ranio njegovog pet godina mlađeg brata Velišu. Sutradan, na Mališinu sahranu je došao njegov stric Rajko koji je živeo u Peći. Njegovo srce nije izdržalo veliku porodičnu tragediju - pao je mrtav pored sanduka svog sinovca. Sat kasnije, iznenada je pozlilo i Zorki Popović, strini ubijenog Mališe, pa je i ona izdahnula istog dana.
Tragedija porodice Popović se, međutim, nije završila na tome. Osamnaest dana kasnije, ranama je podlegao i Veliša, a na njegovoj sahrani srce je stalo i njegovom bliskom rođaku, stricu Vlatku.
