Ispunjen amanet Ratka Cerovića
U pljevaljskom selu Grevo, u prekrasnoj zelenoj dolini podno Ilina brda, u hladu divljih trešanja, beli se neobični spomenik.
Na belom betonskom postamentu, između dve bočno postavljene betonske klupe, pričvršćena je crna mramorna ploča na kojoj je uklesana storija o onome kome je spomenik posvećen, a ispod nje na cevi od dva cola peni se mlaz, celo malo vrelo ledene i kao suza čiste vode, koja otiče niz dolinu i nestaje u gustoj, smaragdno zelenoj travi.
Gore u brdu, dve-tri stotine metara dalje, kroz krošnje starog voćnjaka, u hladu orijaške lipe, belasa se renovirana starovremska dvospratnica, a samo po nepogaženoj travi koja buja do samog praga, može se zaključiti da tu niko nije skoro dolazio.
Očevim stopama
Iako je imao samo 14 godina, Marko Cerović čim mu je otac streljan latio se oružja i krenuo u borbu za ciljeve i ideale za koje je život dao njegov otac. Već u decembru 1941. postao je skojevac, a nekoliko meseci kasnije borac Pljevaljskog udarnog bataljona. Bio je zatim borac slavne Treće proleterske (sandžačke) brigade. U oktobru 1943, teško je ranjen u borbi protiv četnika u Krćama nadomak rodnih Pljevalja i uzaludni su bili napori lekara u partizaskoj bolnici - podlegao je, a nije imao ni 17 godina.
U toj kući je nekoć bujao život - to bilo porodično gnezdo uzornog domaćina Ratka Cerovića i supruge mu Zagorke, rodom od Danilovića, u kojem se u razdoblju od 1925. do 1931. godine "izleglo" četvoro krasne dece - ćerka Vida, pa sin Marko i onda još dve ćerke, Milosava i Mitra.
I kad je izgledalo da se sreća rasprtila na tom kućnom pragu, došao je Drugi svetski rat, zlo koje je i Cerovićima zamrsilo puteve. Samo nekoliko dana pošto su i u pljevaljskom kraju u julu 1941. oni najhrabriji krenuli, više srcem i čelom nego oružjem, da skinu i slome gvozdeni jaram italijanskog okupatora, krenula je krvava odmazda Musolinijeve soldateske, odnosno italijanske divizije "Pusterija" i njenog zloglasnog komandanta Đovanija Espozita. Počela su hapšenja komunista i ustanika do kojih su mogli dopreti, ali i njihove rodbine i svih simpatizera.
Nisu, naravno, Italijani znali ko je ko u "zemlji iza božjih leđa", ko je opozicija a ko smerni sluga i lojalni građanin svake vlasti i svakog režima u "zemlji crnih planina", našli su se oni koji su dojavili da je, pored ostalih, i Ratko Cerović predratni potvrđeni bundžija, pa su italijanski karabinjeri 24. jula 1941. godine zakucali i na njegova vrata.
Dospeo je u pljevaljsku "kuću oplakanu" u kraju zvanom Dolovi, jednu od starih vojnih kasarni još iz vremena Austrougarske, pretvorenu u tamnicu. Nije imao sreće da ga, kao neke druge, deportuju u neki od italijanskih konclagera od Bara do juga Italije - samo četiri dana kasnije, bez suda i suđenja, izveden je i 28. jula 1941. sa još nekolicinom streljan na Senjaku.
- Sa Ratkom je u zatvoru bio i Dušan Preradović iz sela Komini, njegov prijatelj i čovek koji je kod njega radio i pomagao mu na velikom imanju - kazuje profesor Milorad Mišo Zečević čiji je deda, majčin otac, Mirko Tošić bio brat od tetke Ratka Cerovića. - On je ipak, nekim čudom, preživeo i pušten iz zatvora. Čim se dokopao slobode, došao je i Ratkovoj porodici predao predsmrtnu poruku koju mu je Ratko dodao koji trenutak pre nego što je krenuo na gubilište.
Papirić od grube, tamne hartije, najverovatnije od vreće za cement, Preradović je sakrio iza zakrilaca na šajkači i neopaženo izneo preko kapije:
"Draga braćo", doslovce piše u toj poruci, "ja odok u smrt za pravdu, ako kad budete u mogućnosti podignite mi spomenik na adžinu vrelu, onu vodu. Svih vas voli vaš Ratko i ljubi, naročito Milana (reč je o Ratkovom sinovcu, sinu Ratkovog brata Momčila, prim. B. S). Amanet vi moja đeca, vaš Ratko Cerović..."
Ratkov sin Marko je poginuo u NOB sa nepunih 17 godina. Njegove tri ćerke su preživele rat i sve se poudale i od svih je ostao širok trag potomstva. Prošlo je ipak 47 godina dok su se posložile okolnosti i ispunjen amanet Ratka Cerovića, dok se na livadi ispod kuće, podno Ilina brda, zabeleo neobični spomenik iz kojeg je šiknulo ledeno Adžino vrelo da podseća i "priča" setnu priču o ovom na božjoj pravdi pogubljenom čoveku i opominje da rat nikome nije brat.
