Temelji hrama u krvi junaka
U manastiru Bijela kod Šavnika, jednoj od najstarijih pravoslavnih bogomolja u Crnoj Gori, a svakako svetinji sa najburnijom istorijom, ne samo na ovim prostorima, svečano je obeležena 1000. godišnjica postojanja, odnosno dan kada je, po predanju, u ovoj nedođiji bogu iza leđa udaren njen temelj.
Bio je to deo niza svečanosti posvećenih i ovih dana upriličenih u Crnoj Gori povodom 1000. godišnjice smrti Svetog Jovana Vladimira. On je, po predanju, bio jedan od glavnih ktitora i najvećih darodavaca hrama u Bijeloj i uz ovdašnjeg bijeljanskog kneza Vulovića i bana Kozlina iz obližnje Tušine, najzaslužniji što su se u zabiti kanjona Bijele oglasila crkvena zvona.
Ime
Manastir se nekada zvao Tunjomir, po istoimenom obližnjem brdu. Zvali su ga - neki doduše i danas - i Biovski manastir (arhaični oblik prideva "bijeljanski" koji se i danas ovde upotrebljava), a potom Bijela, najverovatnije po istoimenoj reci na čijoj je obali podignut.
Predanje takođe veli da je manastir podignut u slavu i za dušu junaka ovog kraja koji su pre 1.000 godina (po jednima 997, po drugima 1002) na reci Tari dočekali i do nogu potukli bugarsku osvajačku silu. Pošto su prethodno pregazili sve srpske zemlje na Balkanu, Bugari su, po toj legendi, zaumili da porobe i zauzmu i ove prostore, ovo gnezdo slobode u nedohodima, ali su se grdno prevarili u tom računu - doživeli su težak poraz od kojeg se zadugo nisu mogli oporaviti.
- Ova svetinja je mnogo stradala u prošlosti, ali mi smo dužni da pamtimo sve dobrotvore, priložnike i naročito onoga koji je utemeljio ovaj manastir - Svetog Jovana Vladimira, koji je pre 1.000 godina glavu svoju položio za svetu veru pravoslavnu - veli arhimandrit Isaija Krgović, sadašnji iguman manastira Bijela i zaslužni čovek što je ovaj hram iznova blesnuo u punom sjaju i opet postao stecište vernika i poštovalaca ovakvih spomenika kulture i duhovnosti.
Odavde krenuli na Kosovo
To što je manastir Bijela imao tako burnu, pa i tragičnu istoriju, mnogi vezuju i za činjenicu da su i u ovom manastiru pričešćeni ratnici koji su 1389. godine krenuli u boj na Kosovo, odnosno u pomoć srpskom knezu Lazaru. To je, navodno, i bio razlog da osmanske haračlije kasnije često zalaze i u ovaj nevidbog, da dižu ruke na ovu svetinju.
Malo je i sigurno su retke ovakve pravoslavne svetinje, ne samo u Crnoj Gori, koje su doživele toliko razaranja i zatiranja i toliko vaskrsa iz pepela - primera da su vernici i poštovaoci tradicije i duhovnosti bili jači i uporniji od onih koji su po svaku cenu hteli da ugase ovu sveću, da poruše ovaj most između prošlosti i budućnosti.
Teško je i nabrojati sve pogrome i pohare, sve paljevine i razaranja koje je doživljavao ovaj manastir, jer za prvih pet-šest vekova o tome i nema tragova i dokaza. Zna se, recimo, da su Turci 1702. godine poravnali manastir s temeljima i da je on 28 godina kasnije, u doba igumana Maksima, obnovljen i zablistao u starom sjaju. Nažalost, ne zadugo: samo 20 godina potom opet je pretvoren u ruševinu.
Ikona carice Milice u Kijevu
Po predanju, upravo iz zahvalnosti Uskocima i Drobacima na svesrdnoj pomoći i njihovom žrtvovanju u kosovskoj epopeji, carica Milica je ovom manastiru svojevremeno priložila ikonu Presvete Bogorodice.
- Ta ikona, nažalost, nije došla do nas - kaže iguman Isaija.
- A u manastiru nema ni prve pisane knjige nastale ovde 1656. godine. Na njoj stoji zapis: "Pisah grešni Nikifor u manastiru Bijela pri hramu Svetoga Velikomučenika Georgija." Ona je, međutim, nekako dospela i danas se čuva u Kijevu.
Graditelji su ipak bili uporniji i nastavili su sa obnavljanjima i dizanjem hrama na istom temelju. U istoriji manastira Bijela, tako, posebno će crnim slovima ostati upisana 1840. godina. Kad je u oktobru te godine u Drobnjaku, na Mljetičku, ubijen zloglasni turski zulumćar i haračlija, Smail-aga Čengić, tadašnji iguman manastira Bijela, Makarije, prvi je otrčao na Cetinje i vladici Petru Drugom Petroviću Njegošu uzeo muštuluk da je njegov veliki krvnik, koji mu je posekao brata i još osam bliskih rođaka, platio glavom. Nažalost, iguman Makarije je pri povratku sa Cetinja na planini Krnovo upao u tursku zasedu i ubijen je - doživeo je sudbinu brojnih svojih prethodnika. Potom je u velikoj odmazdi prema Uskocima i Drobnjacima, koja je usledila kao osveta Smail-age Čengića, pored ostalog, spaljen i razoren i manastir Bijela:
- Obnovljen je samo 15 godina kasnije - kaže iguman Isaija. - A sadašnju crkvu, posvećenu, inače, Svetom Georgiju, gradio Vaso Porobić, koji je počeo radove 14. septembra 1886. godine. Završena je dosta brzo, a o tome svedoči i natpis iznad vrata: "Ponovi se manastir Svetog Georgija za vlade knjaza Nikole Prvog pri mitropolitu G. Mitrofanu, nastojatelj Dionisije Glođaja godine 1887..."
Otuđeno bogatstvo
Iguman Isaija ističe da je ovaj manastir svojevremeno imao oko 350 hektara svoje zemlje, a sada jedva 40. Oduzeti su mu velika šuma i mnogi pašnjaci bez ikakve nadoknade i što je najgore ni danas, kad o tome postoji jasan zakon, niko ne obraća pažnju, niti ima bilo kakvog odgovora na zahteve manastira i Mitropolije crnogorsko-primorske da nam se imovina vrati ili na neki način nadoknadi.
