Došla im braća iz Prijepolja
U tu teško pristupačnu pećinu u surim liticama na desnoj strani kanjona Male rijeke 240 godina nije kročila ljudska noga, osim možda upornih lovaca i retkih alpinista za koje su ovakve nedođije veliki izazov, a onda je pre dve godine odjednom oživela kad je definitivno ustanovljeno da je upravo to ta pećina - spasiteljica kučkog plemena.
Kad je svirepi skadarski vezir Mehmed paša Bušatlija odlučio da zatre trag nepokornog kučkog plemena i sa silnom ordijom krenuo početkom maja 1774. godine da jednom za vazda raskrsti i poravna račune sa kučkim gorštacima, oni su, pošto im je pola za pušku doraslih plemenika zauvek ostalo na prvom borbenom položaju na Ublima, krenuli da se povlače pred Turcima u nadi da će se spasti u kanjonu Male Rijeke.
Kako zloumni skadarski silnik nije odustao od progona Kuča ni nad okomitim strminama i liticama lijeve strane kanjona, Kuči su digli nejač sklonjenu u zbegove po pećinama pored Male Rijeke, pregazili vodu i krenuli da se penju prema selu Klopot i Bratonožićima na desnoj strani kanjona, ali su ih tu sačekali i zaustavili bratonoški prvaci u strahu od turskih pretnji i odmazda.
Zakletva
Za sedam godina koliko su Rovčani krili i čuvali Kuče, deleći sa njima zlo i dobro, ni kod jednih ni kod drugih se nije rodilo dete jer su se i jedni i drugi zakleli tako kako ne bi pala nikakva sumnja da je na taj način oskrnavljeno njihovo prijateljstvo i bratska ljubav koja ih je povezala u tom mučnom i sudbinskom zemanu.
Kad je izgledalo da je to kraj i da im spasa nema, neko je ugledao pećinu u gredama na desnoj strani do koje se stizalo izuzetno strmim kamenjarom.
Zapis mudraca sa Meduna
Nikada se, od onoga što je napisao i od zaborava oteo medunski mudrac Marko Miljanov, neće doznati kako je dalje bilo, ali je nesumnjivo da su Kuči - po nekim podacima bilo ih je 300, među kojima možda sedamdeset sposobnih za borbu - dva dana i jednu noć odolevali turskim naletima i pokušajima da se domognu pećine i pobiju ih do poslednjeg uva. Kuči nisu posustajali. Kad im je ponestalo municije, pod okriljem noći su prikupili sav sitan i pokretan kamen oko pećine i na ulazu napravili barikadu sa koje su na strmom prilazu pećini kamenjem dočekivali razjarene osmanlije.
Druge noći, kad su glad i posebno žeđ već činili svoje i kad se činilo da im nema spasa, na vrata pećine je banuo rovački prvak Minja Radulov sa još nekoliko rovačkih plemnika i uz veliku i presudno važnu pomoć Bratonožića, pod okriljem mrkle noći izveli Kuče i preko Bratonožića i kanjona Platije ih preveli u Rovca.
Kad su Turci sutradan učinili zagon da osvoje pećinu, pored hrpe kamenja na ulazu ih je dočekalo nekoliko izginulih branilaca, među njima i dve žene, koje su poginule očajnički braneći decu od zlotvora (Marko Miljanov je zapisao, da je jedna od tih hrabrih majki, kad su Turci navalili na ulaz u pećinu, nemajući drugog oružja, zgrabila kolevku sa novorođenčetom i njome udarila krvnika koji je odleteo niz liticu u nekoliko stotina metara duboko korito Male Rijeke).
Uvidevši da su mu Kuči umakli, Mehmed paša je naredio krvničku osvetu nad Bratonožićima: u Podgorici su na vešalima skapala četiri Bratonoška prvaka, a u Bratonožićima je spaljeno sve što se spaliti moglo i zaplenjeno sve, do potonje mačke (od novca dobijenog od plena iz Bratonožića, kasnije je sazidan i čuveni Vezirov most u Podgorici). Pokušali su da se tako osvete i Rovčanima, ali se Mehmed-pašina armada poražena i ponižena vratila iz rovačkih gudura u kojima će Kuči ostati sedam godina pre nego što su se ponovo vratili na svoja ognjišta.
Miljanovo obraćanje o precima
Na sve ovo su pred Kučkom pećinom i ovog puta još jednom podsetili dr Radomir - Rajo Prelević i mlađani Miljan Živković, maturant koji se u nadahnutoj besedi sa zahvalnošću obratio svojim precima.
Kad je pre dve godine, na 240. godišnjicu te čuvene prve turske pohare Kuča, manja grupa entuzijasta pohodila ovo sveto mesto, dogovoreno je da to postane tradicija - da se Kuči i svi drugi koji to žele i osećaju kao obavezu, svake prve subote u maju okupe, posete pećinu, spomenu i poklone se senima predaka, ali i onih, prvenstveno Bratonožića i Rovčana, bez čije pomoći i žrtava danas ne bi bilo Kuča.
- Nas nekolicina smo već prošle godine bili ovde čim smo saznali da su Kuči konačno pronašli tu pećinu-spasiteljicu - veli Milan Lučić iz Prijepolja, starinom Kuč, koji je ove godine doveo 15 svojih saplemenika, među kojima je bio i njegov devedesetčetvorogodišnji otac Miloš.
Mrtve bebe u kolevkama
Noseći 12 ranjenika i veliki broj dece i nejakih staraca, Kuči, predvođeni Bratonožićima i Rovčanima, uspeli su da se, u grobnoj tišini izvuku iz pećine uz slomovratne kamenjare i točila, da pređu preko golometnih Bratonožića i spuste se u kanjon Morače. Kad su shvatili da su izmakli Turcima i da je opasnost prošla, videli su da je i sedmoro dece u kolevkama mrtvo - majke su ih zadavile da plačom ne bi odala zbeg...
- Došli smo da se pridružimo braći, da obnovimo sećanja i rodbinske veze, a osim nas Lučića, sa nama su došli i Nestorovići, Gojakovići, čak i musliman Sead Kajević, koji već dugo istražuje i utvrđuje svoje kučko poreklo. Uveren sam da će nas već iduće godine biti još više, jer onaj ko ne zna svoje poreklo, ko ne poštuje koren i svoju prošlost, ne može se dobru nadati ni u budućnosti.
Kučka pećina, ima sve izglede da postane veliko bratsko, plemensko i prijateljsko zborište, ne samo Kuča, nego i Bratonožića, Rovčana, Moračana, Pipera, Vasojevića... - da se već iduće godine, prve subote u maju, na Preljubovici, zbornom mestu u Bratonožićima, odakle se kreće u pohod ka pećini, okupi mnogo više onih koji poštuju istoriju i tradiciju, plemenske, prijateljske i bratske niti koje su ljude vezale i okupljale od iskona.
