Hrvatska ima "sindrom zlostavljanog deteta"

Лично ће првосвештеник РКЦ надбискуп загребачки Анте Бауер благословити КуК војнике у касарни Чрномерец (Загреб), пред њихов полазак на Србију у казнену експедицију. Позваће их да буду без милости према Србима, иако су хришћански народ, али не припадају РКЦ. Пожелеће свим «осветницима Фердинанда и Софије» (тако их је он назвао) да се до краја коловоза (август) врате «овијенчани славом и окићени колајнама побједника», над тим «прљавим балканцима»! Корпус (XIII) чије марш-батаљоне чине 90 % Хрвати и 10 % Мађари уз штапске официре аустријске Немце, «очеличен» оваквом пастирском поруком, кренуће у свој крвави злочиначки поход против свега српскога. Већина његових припадника ватрени су присташе и чланови Хрватске странке права назване франковци, где су већ годинама напајани србофобијом. О тој општој атмосфериодушевљења хрватског грађанства при испраћају у рат против Србије, сведочи у својим записима лекар Живко Продановић који је као резервни официр био у саставу 26. пуковније (карловачке) XIII корпуса: “већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти, ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Сад ће једном Влахе да истр,ебе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране”! Разлупани у августу на Церу и потерани преко Дрине, прикупиће се у источној Босни, успут «вежбајући» многобројне злочине над домаћим Србима, поданицима двојне монархије. Кренуће у нови «рујански поход» (како пише у ратном дневнику) преко Црног врха, не хајући много за тако симболичан назив прве стопе Србије, коју би они да покоре за аустријског цара и мађарског краља, као најпробранији «дични хрватски синовии»! За разлику од њихових упутстава о злочину као «средству које оправдава циљ», српске старешине у свом обраћању војницима увек истичу – «будите немилосрдни у борби али не чините зло рањеном и заробљеном непријатељу свом, јер ми смо Срби православни хришћани и не чинимо таква зла!» Септембарски поход КуК армија на Србију карактерише претходница коју чини пет дивизија хрватског домобранства уз Б-Х регименте, где се нарочито истиче тузланска, по злочинима. Злочинци који су се бестијалним «радом својим» у Подрињу и Мачви већ доказали и показали, крећу у сусрет својој неминовној судбини, далеко од Беча, Пеште и Аграма (Загреб), али све ближе правичној српској освети.

Лично ће првосвештеник РКЦ надбискуп загребачки Анте Бауер благословити КуК војнике у касарни Чрномерец (Загреб), пред њихов полазак на Србију у казнену експедицију. Позваће их да буду без милости према Србима, иако су хришћански народ, али не припадају РКЦ. Пожелеће свим «осветницима Фердинанда и Софије» (тако их је он назвао) да се до краја коловоза (август) врате «овијенчани славом и окићени колајнама побједника», над тим «прљавим балканцима»! Корпус (XIII) чије марш-батаљоне чине 90 % Хрвати и 10 % Мађари уз штапске официре аустријске Немце, «очеличен» оваквом пастирском поруком, кренуће у свој крвави злочиначки поход против свега српскога. Већина његових припадника ватрени су присташе и чланови Хрватске странке права назване франковци, где су већ годинама напајани србофобијом. О тој општој атмосфериодушевљења хрватског грађанства при испраћају у рат против Србије, сведочи у својим записима лекар Живко Продановић који је као резервни официр био у саставу 26. пуковније (карловачке) XIII корпуса: “већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти, ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Сад ће једном Влахе да истр,ебе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране”! Разлупани у августу на Церу и потерани преко Дрине, прикупиће се у источној Босни, успут «вежбајући» многобројне злочине над домаћим Србима, поданицима двојне монархије. Кренуће у нови «рујански поход» (како пише у ратном дневнику) преко Црног врха, не хајући много за тако симболичан назив прве стопе Србије, коју би они да покоре за аустријског цара и мађарског краља, као најпробранији «дични хрватски синовии»! За разлику од њихових упутстава о злочину као «средству које оправдава циљ», српске старешине у свом обраћању војницима увек истичу – «будите немилосрдни у борби али не чините зло рањеном и заробљеном непријатељу свом, јер ми смо Срби православни хришћани и не чинимо таква зла!» Септембарски поход КуК армија на Србију карактерише претходница коју чини пет дивизија хрватског домобранства уз Б-Х регименте, где се нарочито истиче тузланска, по злочинима. Злочинци који су се бестијалним «радом својим» у Подрињу и Мачви већ доказали и показали, крећу у сусрет својој неминовној судбини, далеко од Беча, Пеште и Аграма (Загреб), али све ближе правичној српској освети.

«Одбор за дочек» чине добровољци-чет,ници војводе Вука и мајора Танкосића, упорно их задржавајући, док им не припреме ватрену «добродошлицу» српске дивизије, Комбинована, Дринска и Дунавска, којој у помоћ притече «Гвоздени пук» Моравске дивизије. КуК армија ће овде на Гучеву испробати и нова оружја моћне царевине у Великом рату, узалуд се надајући да ће она бити јача од српске храбрости и одлучности у одбрани своје Отаџбине. Недостатак муниције надоместиће довитљивост српског сељака, те ће против својих непријатеља правити и чегртаљке, којима су плашили јата врана на њивама. Уз пуцњаву пушака само одличних стрелаца вртиће се и чегртаљке, а многобројни губици у живој сили навешће КуК команду да закључи да су Срби добили као помоћ и нове руске митраљезе. Зато је прочитана наредба о награди у форинтама (аустријски новац) свакоме ко зароби српски митраљез, како би конструктори моћне царевине могли да копирају тај успешни руски фабрикат. Похлепа је тада многог «пургера» коштала главе, јер су српски чет,ници били одлични стрелци. О размерама свеопште антисрпске кампање сведочи пример са новинским текстовима. У листу «Хрват» (билтен странке права) написано је да се са Хрватима - заробљеницима у Србији поступа коректно, да се и војницима и официрима дозвољава слободно кретање у сабирном центру и излазак у варош. Овај лист је то објавио тенденциозно, да умири усталасалу јавност у погледу судбине бројних хрватских заробљеника. Међутим, у хрватској историографији то је сасвим другачије протумачено, све у циљу да се докаже, да се таквим поступком према заробљенима хтело деловати у правцу наговарања хрватских војника у аустро-угарској војсци, да се у што већем броју предају Србима!