Priča o partizanki Ljubici Purić (4): Suze za poginulim drugaricama
Milomir Marić, urednik emisije "Goli život" na beogradskoj TV Hepi, i njegov sagovornik, pop Velibor Džomić, nastavili su propagandnu priču Grigorija Božovića iz njegovog "Pljevaljskog vesnika" o Ljubici Purić i dodali joj, po sopstvenom izboru, ono što im odgovara.
- Njima i sada, očigledno, još nekima - kaže prvoborac i ratni drug ove poznate Novovarošanke Diko Pejatović. - Ja veoma dobro znam i ratni i poratni životni put Ljubice Purić, iako smo se retko sretali, uglavnom na nekim zajedničkim skupovima boraca - dodaje Pejatović. Kada sam osamdesetih godina prošlog veka razmišljao i odlučivao se da pišem o ženama novovaroškog kraja u NOB-u, imao sam potrebu da u cilju prikupljanja podataka, predloga i sugestija, razgovaram i konsultujem se sa što većim brojem prvenstveno ratnih drugarica iz tog kraja. Ljubica je, sa razlogom, bila među prvima. Bila je, čini mi se, oduševljena idejom da se napiše takva knjiga. Pružila mi je značajnu pomoć, bila čak i recenzent i govorila i na promociji te knjige.
Gledali smrt braće
- Od oko 90 Zlatarki, partizanki, nekoliko njih: Radivojka Radović, Milena Bučevac, Stoja Mlađenović, imale su, kao i Ljubica Purić, tu gorku sudbinu da gledaju ili da čuju pucnje pušaka uperenih u njihovu braću - kaže Pejatović i priseća se kako je i saborce Radojicu Avalića i Novaka Đukića lično tešio i držao ih ispod ruke dok su gledali njihovu streljanu braću. - Sve to, možda i onaj "Pljevaljski vesnik" iz 1942. godine, stvorili su kod mene odnos posebne osetljivosti prema, na takav način povređenim, mojim ratnim drugaricama i drugovima - kaže Diko Pejatović, ogorčen zbog pokušaja da se te tragedije zloupotrebe.
- Prva je organizovana u Domu kulture u Novoj Varoši, 8. marta 1987. godine i nikad je neću zaboraviti upravo zbog govora Ljubice Purić - kazuje dalje Diko Pejatović. - Kad je počela govoriti o svojim palim drugaricama Dani i Verici Tanović, Kaji i Nati Karamatijević, Paši Musić, Nataši Stevović, koje su gordo koračale partizanskim stazama i junački ginule, i onima što su pod četničkim kamama padale uzdignute glave - Krista i Lena Stevović, Perunika Purić, Mila Kovačević... suze su joj počele da liju niz lice. U prepunoj sali tajac. Sela je potom pored mene i brišući suze, tiho rekla: "Obruka me, rasplaka me pred ovoliko naroda!" Poželeo sam da joj aplaudiram za reči i suze, ali nisam. Samo sam joj rekao: Svi mi, na svakom mestu, za ovima koje si pomenula treba da pustimo suzu.
Znajući da je Mirko Ćuković učestvovao u isleđivanju i suđenju streljanim u Radoinji novembra 1941. godine, razgovao sam i sa njim o tome - dodaje Pejatović. - Interesovalo me baš Ljubičino držanje. Rekao mi je: "Mi se nismo kolebali oko njihovih krivica, najteže nam je bilo zbog Ljubice; ona je sa nama, ona je naša drugarica; zvali smo je i razgovarali sa njom, rekla je - ja sam odabrala svoj put, ja sam sa vama i svaku odluku, i onu koja se odnosi na mog brata, ja ću prihvatiti, ali znajte - on je moj brat i ja ću ga žaliti do kraja života." Ja Mirku apsolutno verujem - veli Pejatović.
Je li Ljubica mogla drugačije? Mislim da nije. Kad je čula odluku, ona je s neizmernom tugom ponovila: on je moj brat, žaliću ga dok sam živa... To je najviše što je u tom trenutku i tim okolnostima mogla. Uprkos svom sestrinskom bolu, ona nije mogla da izda samu sebe, svoju ideju i odabrani put. Izgubila je brata, nije mogla, niti htela da izgubi i sebe. Etika vremena u kome su podnošene žrtve za ideju, ima svoju trajnu vrednost. Takva je bila i ostala u mojim sećanjima Ljubica Purić i svi Marići i Džomići na ovom svetu ne mogu uprljati njen lik.
