Čovek koji je poslao Amerikance na Mesec
Prošle subote, 13. februara, na groblju pored crkve Svetog Đorđa u Los Anđelesu, večno je počinuo Danilo Bojić. Poslednju, devedesetu stranicu života zanavek je sklopio čovek čije će ime ostati upisano zlatnim slovima u istoriji čovečanstva kao jednog od najvažnijih sudionika iskrcavanja čoveka na Mesec 20. jula 1969. godine, epohalnog, možda i najvećeg tehnološkog dostignuća u minulom veku.
Mada je, po želji ovog skromnog i nerazmetljivog čoveka, bilo predviđeno da se sahrana obavi u krugu najuže porodice i rodbine, u miru i bez ikakvih velikih ceremonija, na poslednji pu su ga ispratili nebrojeni prijatelji i poštovaoci, potvrđujući na taj način veliko uvažavanje i njega kao čoveka i njegovih dela za nezaborav.
Počivaće pored najstarijeg, prerano preminulog sina Aleksandra i to što je dočekao da na onaj svet isprati svoje dete, bila je i ostala njegova velika i neprebolna rana do poslednjeg daha.
U "maršu smrti"
Prošle subote su, dakle, sklopljene korice velikog, burnog životnog romana Danila Bojića, čije je prvo slovo upisano 15. novembra daleke 1926. godine. Tog dana je u, za one prilike i vremena, imućnom domu Petra Bojića i supruge mu Kate, rođene Kujović, u Lipovu kod Kolašina, u porodičnom gnezdu pod veđama Umova i Sinjavine, koje je i u međuratnom i naročito u posleratnom periodu iznedrilo veliki broj vrsnih intelektualaca i ljudi od ugleda, zaplakalo muško dete.
Pristasao u velikoj i brojnoj porodici - bilo ih osmoro braće i sestara. Već u osnovnoj školi, Danilo je pokazivao izuzetnu bistrinu, ali kad je trebalo da krene u gimnaziju i otisne se u svet nauke, planuo je Drugi svetski rat i zamrsio ljudima puteve Gospodnje, dotle da niko nije znao kud da krene i gde će stići putem koji je odabrao.
Danilov otac Petar, sin glasovitog junaka Ilije Tadišina Bojića, ostao veran kralju i otadžbini i krajem 1944. godine i on krenuo u odstupnicu sa četnicima i velikim zbegom naroda iz Crne Gore put Slovenije. Sa njim krenuo i još nepunoletni sin Danilo. Petar nije izdržao tu golgotu.
Razboleo se od tifusa i negde kod Slavonskog Broda izdahnuo na rukama sina Danila, koji ga je i sahranio u plitkoj i na brzu ruku iskopanoj raki. Manje više je poznato kako se završio taj "marš smrti", kakvu je tragičnu sudbinu doživeo taj zbeg, prvenstveno oni koji su u Sloveniju stigli pod oružjem.
Danilo Bojić se našao među mladićima koji su pošteđeni, koji u maju 1945. godine nisu završili na nekom od nebrojenih gubilišta u Sloveniji. Vratio se u rodno Lipovo i odmah nastavio školovanje.
Kao odličan đak, uspeo je da se upiše u, po strogim kriterijumima ozloglašenu pećku gimnaziju, i da je završi sa velikim uspehom. Studije mašinstva je upisao u Zagrebu i završio ih u rekordnom roku, a da u njegovom indeksu nije bilo druge ocene osim desetke. Sve vreme školovanja ga je kao kuga pratilo to što je "odstupao do Zidanog Mosta".
Ta "mrlja u biografiji" pojaviće se kao smetnja da ne može kao student generacije na zagrebačkom Mašinskom fakultetu ići na specijalizaciju u Rim, ali to upornog podsinjavinskog gorštaka nije pokolebalo niti obeshrabrilo.
On je gledao i dalje i visočije od poluobrazovanih činovnika po raznim partijskim komitetima, koji su mu pisali karakteristike i stavljali breše da obuzdaju njegov stvaralački duh i ukalupe ga u partijske dogme.
Ostaje da živi u nama
- Stric Danilo nas je, iako je bio fizički daleko, bezgranično volio, okupljao i podučavao - kaže njegov sinovac Petar - Bato Bojić. - Njegove pouke i poduke, njegove poruke ljubavi i pozivi na slogu i međusobno poštovanje i razumijevanje, uvijek će nas nadahnjivati. On jeste fizički otišao ali sve ono što je svojim duhom ostavio, biće vječno prisutno i njegovano u našoj porodici...
Sprečio brodolom
Kad je uvideo da ne može drugačije, Danilo Bojić je ilegalno prekoračio jugoslovensko-italijansku granicu i našao se u izbegličkom kampu u Italiji, uveren da će se tako lakše domoći američke obale, što je bio njegov glavni i krajnji cilj. Bila je to još jedna golgota, ne manje mučna i teška od one od Lipova do Slovenije krajem Drugog svetskog rata, ali se on držao svetog pravila: ko nije pokušao, nije ni uspeo. U tome ga nije pokolebalo ni to što je Južna Amerika odbila da primi jedan brod emigranata, uglavnom iz Jugoslavije, među kojima je bio i on, koji je nakon višemesečne plovidbe prispeo do njenih obala.
Brod se vratio u Italiju, a Danilo Bojić se, čim je uvrebao priliku, kao slepi utnik ukrcao na jedan brod koji je zaplovio prema Kanadi. Moćna lađa je, međutim, počela iznenada da hramlje na pučini i motori su u jednom trenutku stali. Kad je izgledalo da pomoći i spasa nema dok ne stigne kakav tegljač da brod povuče do nekog, stotinama, možda i hiljadu milja udaljenog brodogradilišta, iz svog skrovišta je izašao mladi jugoslovenski emigrant, bez pasoša i ikakvih potrebnih papira i dozvola da se može naći na tom brodu i priskočio u pomoć ljudima iz mašinskog postrojenja, koji su se već bili pomirili sa sudbinom.
Objasnio im je nekako da je on mašinski inžinjer i da bi možda mogao da bude od koristi. Gledali su ga skeptično, a kada su motori ponovo zatutnjeli i brod krenuo dalje, oduševljeni kapetan je neobičnog "slepog" putnika po svom diskrecionom pravu primio u službu i zadužio da brine o mašinskim postrojenjima.
Bojić je, međutim, taj posao radio samo dok se dokopao kanadske obale, a onda je krenuo za svojom srećom. Radio je svakovrsne poslove, menjao firme i kompanije, ali sve to - osećao je - nije ono što on želi.
Kako će mnogo godina kasnije ispričati svom sinovcu Petru - Batu Bojiću, na čijem se kazivanju temelji cela ova priča, Danilo se jednog dana našao pred zidom: ili da se i dalje tako zlopati i tavori u Kanadi, koja mu se nije dopadala zbog dugih i oštrih zima, ili da udari glavom u zid, poruši ga ili preskoči i potraži drugi, kreativniji posao. Dok je tako, ophrvan crnim mislima, jednog dana sedeo na klupi u nekom parku, iznenada mu je pričao uglađeni gospodin i onako s neba u rebra upitao: "Izvinite, da li ste vi, možda, gospodin Bojić?!"
Pre nego što je skamenjeni i iznenađeni Danilo uspeo da se pribere i prepozna neznanca, on ga je zagrlio i objasnio mu ko je: bio je to Italijan, vojnik neke od italijanskih jedinica, koji se u jesen 1943. godine, nakon kapitulacije Italije, sa još nekoliko drugova našao i više od pola godine ostao u Lipovu. Rasporedli su ih po kućama i on je dospeo u kuću Petra Bojića.
Sedam veličanstvenih
Čak sedam naših ljudi, sedam stručnjaka srpskog porekla, učestvovalo je, na ovaj ili onaj način, u velikom poduhvatu puta na Mesec. U realizaciji te velike misije "Apolo 11", pored Danila Bojića i Milojka - Majkla Vučelića, direktno su učestvovali i Slavoljub - Dejv Vujić, Milisav Šurbatović, Dragiša - Giš Jovanović, Petar Gajić i Veljko Gaćić.
Sudbinski susret
Danilo je svom sinovcu Petru - Batu verovatno kazao kako se zvao taj Italijan, ali on, nažalost, nije zapamtio to ime:
- Iako sam tada imao tek nepunih pet godina, dobro sam upamtio kad su te Italijane doveli u naše kuće - seća se Vasilije Jovičin Bojić, bliski rođak Danila Bojića, koji i danas živi u Lipovu.
- Jedan, zvao se Rino Pajare, bio je iz Rima, rapoređen je u našu kuću. Bio je visok, plav, uvijek nasmijan i vedar i uvijek me vodio sa sobom ili nosio oko vrata, a dobro sam upamtio i toga koji je bio u Petrovoj kući - bio je manji, crnomanjast, ali se, nažalost, ne mogu sjetiti njegovog imena. Upamtio sam posebno kako su i oni i svi naši plakali kad su neđe u proljeće 1944. godine, oni otišli iz Lipova...
Bilo kako bilo, taj Italijan, bog sami zna kako, dospeo je posle rata u Kanadu i postao moćni i ugledni biznismen. Ponudio je odmah Bojiću da bira posao tu u Kanadi, ali je on insistirao da se nekako domogne Amerike, pored ostalog i zbog dugih, studenih kanadskih zima. Tako se on, sa "tvrdom" preporukom, našao u fabrici aviona "Daglas" u Kaliforniji. Tako su se pred njim široko otvorila vrata za usavršavanje i napredovanje u karijeri.
Kao ekspert za mlazne motore prijavio je svoj patent na konkurs za "Apolo" program, koji je nadmoćno pobedio i otvorio mu tesna vrata za rad u NASA-i, odnosno lansira ga u orbitu vodećih stručnjaka velikog tima koji je pripremao senzacionalni put na Mesec.
To su mu, pored ostalog, omogućili njegovi patenti iz oblasti otpornosti materijala na visoke pritiske koji vladaju u svemiru. Po njegovim patentima su, tako, napravljeni svi rezervoari za raketno gorivo prvog svemirskog broda, odnosno Danilo Bojić je postao jedan od glavnih konstruktora "Apola", prvog svemirskog broda kojim su se Amerikanci domogli Meseca.
Veze sa otadžbinom
Preciznije, u programima "Apolo", inženjer Danilo Bojić bio je odgovoran za čvrstoću rezervoara tečnog kiseonika i vodonika, a istorija astronautike će ga pamtiti kao konstruktora šatla "Orao" koji se, 21. jula 1969. u misiji "Apolo 11" spustio na Mesec.
- Najveća je snaga u čoveku - često je kasnije ponavljao Danilo Bajić.
- Niko od nas ne zna kuda će ga putevi odvesti i sa kakvim će se sve nevoljama sudarati. Svakom je, ipak, lakše da te nevolje savlada ne samo ako vjeruje u sebe, već i ako ima svijest i savjest ko je, šta je i odakle je. Mi moramo da budemo odgovorni prema sebi, ali isto tako i prema svojim precima, svojoj zemlji i zavičaju, kud god nas ti putevi vodili, s kakvim god se nevoljama sudarali i koliko god se u poslu i struci dokazivali...
Bila je to "životna maksima" Danila Bojića, koji odista nikada, ni u snu, nije zaboravljao svoj rodni kraj, svoj Kolašin i rodno Lipovo. Nisu mu život, profesionalne, pa i porodične obveze, dopuštale da se, od sedamdesetih godina prošlog veka kada je prvi put nakon emigracije, došao u Crnu Goru i Jugoslaviju, češće otisne preko okeana i dođe u rodni kraj, ali je pomno gajio te uspomene i veze sa rodbinom i prijateljima, pomalo setan i žalostan, što se Crna Gora kao država nikada nije setila ni njega, ni nebrojenih drugih koji su odatle otišli u svet i stekli ime, proslavili se ali proslavili i Crnu Goru, pored nebrojenih drugih i njegov mlađi brat Veljko, u Americi poznati i priznati pisac i slikar.
Uprkos svemu, Danilo Bojić nije na onaj svet odneo i otišao sa kamičkom ili zrnom praha koje mu je, možda, za uspomenu sa Meseca doneo Nil Armstrong, kome je presudno pomogao da se domogne Lune i bezbedno ga vrati na zemlju. Na večni počinak je ipak krenuo sa grumenom zemlje iz rodnog Lipova pod glavom, koji mu je, na njegov izričiti zahtev, pred kraj života uputio njegov sinovac Petar - Bato Bojić.
