Uz stogodišnjicu od Mojkovačke bitke: Izginuli za spas Srbije

Zato što je mojkovačka epopeja za proteklih 100 godina poprimila zaslužene mitske razmere i obeležja, pored svih znamenitih istoričara, hroničara i istraživača ovog perioda crnogorske istorije, nesumnjivo najveće zasluge ima hadži Radovan Bećirović Trebješki.

printscreen

Hadži Radovan Bećirović Trebješki

Ovaj bard srpskog i crnogorskog pesništva na narodnu žicu, najveći majstor rimovanog epskog deseterca novijeg doba, proslavio se stihovima o možda najslavnijoj, najsvetlijoj i najsvetijoj stranici burne, pa i tragične crnogorske istorije.

Istine i pravde radi, treba odmah reći, da uz Bećirovića, velika zasluga da ta epopeja ne padne u zaborav pripada i guslarima, bez čijih struna ni Mojkovačka bitka, ni pesma o njoj sigurno ne bi dosegli te astralne visine i potrajali ceo jedan vek.

Slom švapske ordije

Bećirović i guslari, prvenstveno Milovan Tomović, Jovan Lakićević i naročito Boško Vujačić, u sazvežđe slave su uzdigli taj, u istoriji nezamapćeni primer žrtvovanja - "da izgine vojska jedna, za spas svoga saveznika..." Da nije njih bilo, zaborav bi zameo priču o "mojkovačkom Termopilu", kako se goloruka, gladna i promrzla crnogorska vojska pod komandom Janka Vukotića, na Badnji dan 1916. godine, isprečila i na mojkovačkim vratima zaustavila silu bečkog ćesara.

Tu strašnu golgotu na braniku otadžbine, na mojkovačkoj Bojnoj njivi, gde je branjen jedini prolaz bratske srpske vojske, koja je, desetkovana i izmrcvarena dugotrajnim ratovanjem, glađu, bolestima i zimom, odstupala kroz namete preko albanskih gudura sa ogromnom masom mučeničkog naroda da spas nađe na jadranskoj obali, preživeo je i tada još nepunoletni dobrovoljac Radovan Bećirović. I njegova puška je tih krvavih božićnih dana plamtela u mojkovačkim gorama, po snegu "momku preko pasa" i ciči od koje se ledila i suza u oku. I on je doprineo slomu švapske ordije na Mojkovcu, ali i dočekao strašni trenutak nepravde kad su pobednici morali položiti oružje i otadžbinu prepustiti švapskom osvajaču, poraženom i poniženom u boju na Mojkovcu.

Ep od hiljadu stihova

I Bećirović će sa nebrojenim drugim junacima sa Mojkovca potom preživeti pakao austrougarskih lagera smrti po Mađarskoj i Čehoslovačkoj, a Mojkovačkoj bici će se vratiti tek 1927. godine kada je sročio ep od gotovo hiljadu stihova, koji će za kratko vreme postati i do danas ostati najlepši spomenik mojkovačkim junacima. Mojkovačka bitka će, inače, ostati trajna Bećirovićeva preokupacija i inspiracija do kraja života, a pored nekoliko osmeračkih pesama (najpoznatija je "Spomenik na Tari"), on će se šezdesetih godina ponovo latiti pera i temeljito prepevati prvobitnu verziju pesme, koja je, uz ostalo, sada za više od 150 stihova obimnija.
Iako je njegova pesma istovremeno i pouzdana istorija, to mu ne smeta da se razmahne, a njegov pesnički dar stvarno zablista i dođe do izražaja uvek kad se oslobodi stega istorijskih činjenica, kad blesne njegova mašta, kad "oslobodi ruku" i udari po pesničkim žicama poput starih majstora, kakvi su bili Filip Višnjić, Starac Milija ili Tešan Podrugović.

Za ilustraciju, evo opisa mojkovačkog razbojišta dan posle stravične bitke i pogibije dve vojske:
Viju vuci a laju lisice,
Svađaju se oko mesa ptice.
Magla ne da sunce da se gleda,
Stoji rika lava i međeda.
A Mojkovac i gore krvave,
Izgledaju pustarije prave.
Gđe su bitke i šančevi bili,
Mrtvi leže, ranjenici cvile;
To su šanci zagrnutih ljudi -
Vuk bi gorski od stra da izludi.
Srne skaču, gavranovi gaču,
Kao nekad na polju Mohaču.
A Mučnica plače od žalosti,
Ljudske su joj otežale kosti...

U jednom pismu, briljantnom kratkom eseju o njegovoj poeziji, koje je 1979. godine pesnik Matija Bećković uputio Radovanu Bećiroviću, pored ostalog stoji i ovo:

"Tvoja najveća zasluga i jeste što si sačuvao od zaborava mnoge ljude i događaje i uveo ih u narodno pamćenje. Oni koje ti nisi opevao svakako manje postoje, a neki postoje samo zato što si ih ti opevao..."

Ako je tačno da se ni za Troju danas ne bi znalo da nije bilo Homera, nesumnjivo je da bi i Mojkovačka bitka odavno već bila negde na margini istorije da nije bilo hadži Radovana Bećirovića Trebješkog, ali i guslara koji su ga "podržali".