Krvavi crnogorski dugovi
Na mesnom groblju u Trnjinama, u srcu Katunske nahije, prošle subote je večno počinula Đurđa Popović. Dva dana i dve noći u njenom domu u Lipi Cuckoj, po starocrnogorskom običaju pratili su je nebrojeni prijatelji, kumovi i rođaci, onako kako priliči staroj Crnogorki koja je za života obezbedila mesto među ljudima i, kako vele mudraci, ne samo iz Katunske nahije, nosila ženski pas, ali je pratio muški glas.
Po tome što je iza nje ostala ćerka Danica, četrnaestoro unučadi, 28 praunučadi i čak sedmoro čukununučadi, reklo bi se da je njen život bio pesma. Nije, međutim, tako, jer je životni venac ove plemenite žene bio pun trnja, dotle da neke simbolike ima i u tome što će večno počivati na groblju u Trnjinama. Đurđa Popović je na onaj svet ponela breme od 95 leta koja je dočekala na ovom svetu.
Zla zvezda
Bilo od Cetinja, bilo od Danilovgrada, do Čeva, mesnog centra Katunske nahije, valja prevaliti tridesetak kilometara uzanom, izlokanom i oronulom asfaltnom saobraćajnicom, koja krivuda kroz beskrajne kamenjare i grabine. Odatle do Cuca, do sela Lipa Cucka, u kojem je vekovala Đurđa Popović, još desetak kilometara. A da nije upravo gdekojeg automobila, teško bi se moglo zaključiti da je ovde kročila civilizacija, da novi milenijum ovde ne kasni barem dva veka.
Zaselak Lipe Cucke u kojem je kuća Popovića, zove se Jabuka Kraljevića. Bog sami zna po čemu li je dobio tako lepo ime, jer nit ima te jabuke koja može uspeti u ovom kamenjaru, a još manje je verovatno da je noga kakvog kraljevića ovde ikada kročila. Svejedno, kad je Vaso Popović svojevremeno kupio ovo imanje i ovde svio porodično gnezdo, mnogi su mu pozavideli i smatrali da je bog bečnuo na njega i da se na srećnu stranu okrenuo.
- Život ti je ko morska pučina - kazivala mi je svojevremeno Đurđa, Vasova supruga, koja do kraja života nije htela da napusti ovaj kućni prag.
- Nekome se ugodi mirno, da plovi bez brige dok je živ, a nekoga uzmu talasi čim udari čelom o zemlju pa mlate sa njim desno i lijevo dok mu za vavijek zaladi. Ko se rodi pod zlom zvijezdom, zlo mu je dovijeka - zborila je setno ova tiha starica.
Ratno potucanje
Njen muž Vaso Popović i brat mu Radovan još kao deca, tokom Prvog svetskog rata, sa još petoro braće i sestara, ostali siročad. Onda im se jednog dana dva brata utopila, a posle im i tri sestre pokosila španska groznica. Njih dvojica se ipak oteli i skućili u Bijeloj, gde se Vaso i oženio s Đurđom nekoliko godina pre Drugog svetskog rata.
- Bila mi tek sedamnaesta kad sam došla u njegovu kuću, a nepuno osamnaest kad sam rodila najstarijeg Jovana - sećala se Đurđa. - Poče rat i okupacija. Vaso pomagao u prikupljanju i doturanju oružja partizanima i ubrzo morao da bježi u rodni kraj, u Cuce. Ništa iz kuće nijesam ponijela, ni kašiku, samo sina Jovana u naručju, a šćer mi ova, Danica, da prostiš, bila pod pasom...
Ceo rat se Đurđa i Vaso Popović potucali po Katunskoj nahiji kao beskućnici i izbeglice. Glad, bolesti i nemaštine odneli im dvoje dece, dve ćerkice. Za Đurđu i Vasa Popovića muke nisu prestale ni kad se rat završio. Sa četvoro dece, sinovima Jovanom, Perišom i Vukašinom i ćerkom Danicom, godinama su se i posle rata zlopatili, crnčili i nadničili na tuđim imanjima.
- E onda pedeset druge kupismo ovo imanje - sećala se dalje Đurđa. - Dade čoek Vasu na riječ, dinara kapare mu nije imao dati, ali mal-pomal, dovijaj se i iskupljaj dinar po dinar, podmirismo o roku sve do potonje pare. Sve ljeto su Vaso i Jovan, ni četrnaestu nije bio napunio, kupovali stoku po Vasojevićima i Sandžaku i preprodavali po primorju.
Siročad i krvnici
Jovan, kao najstariji, ostao je kod roditelja, a dva mlađa brata su krenuli za svojom srećom u grad, Periša se zaposlio u cetinjskom Obodu, a Vukašin u Nikšiću. Posle za Vukašinom krenuo i Jovan. Sinovi se poženili, ćerka udala, počela da pristižu unučad.
- A onda, kad se niko nije nadao, grom zagrmlje iz vedra neba. Jednoga dana, 10. marta 1972. banu jedan rođak i kaza da nam je Periša ranjen...
Svađa između 26-godišnjeg Periše Popovića i šest godina starijeg Petra Kaluđerovića, kulminirala je zločinom. Sevnula prejaka reč, Petar povukao oroz i Perišu teško ranio u glavu.
- Nikad mi prije s Kaluđerovićima nijesmo imali grke riječi. S tom porodicom smo se vazda lijepo držali. Vaso posebno bio prijatelj sa Jankom Kaluđerovićem. Ali, kad nesreća uplete prste i od male bude velika...
Lekarima risanske bolnice nije pošlo za rukom da Perišu Popovića, mladog oca dve ćerkice, otmu iz čeljusti smrti.
- Na žalbi Perišinoj - kazivala je dalje ojađena majka Đurđa - jedino Vaso ne obuče crnu košulju i niko mu suze ne viđe. On je i nad Perišinom mrtvom glavom ponovio: "Niko nije kriv, sem ko je kriv i molim sve moje Popoviće i sve druge Kaluđeroviće da se ne gledaju krivo i kao krvnici." Rekao je i ovo: "Žalim i đecu ubice jer će jednoga dana ostati siročad kao što su danas ostala siročad đeca moga Periše", ali je i tada i poslije Vaso vazda kleo sinove Jovana i Vukašina, da od njih traga ne ostane ako pokušaju da svete brata dok je on živ.
Četiri metka
Mesec dana posle smrti Periše Popovića, njegova supruga je rodila sina.
- Vaso se posebno poradovao unuku i ponadala sam se da će preboljeti ranu i manuti se osvete. A svejedno, stalno sam zebla od tog njegovog ćutanja i kad god bi ugrabila zgodu, molila ga da se ne ogriješi i ne prolije nevinu krv.
Zbog ubistva Periše Popovića, Petar Kaluđerović je osuđen na deset godina zatvora. Kad je izdržao pola kazne i kad se sa zatvorenicima počeo kretati po gradilištima, Vaso Popović je uvrebao zgodu i jednog dana ga presreo u centru Nikšića. Potegao je oružje, ali ga je Petar na vreme opazio i dao se u bekstvo tako da ga starac nije pogodio nijednim od četiri ispaljena metka.
Naravno, Vaso Popović je odmah uhapšen i izveden pred sud pod optužbom da je počinio pokušaj klasičnog ubistva iz bezobzirne osvete. Osuđen je na dve godine, a važnu olakšavajuću okolnost je predstavljalo to što se Kaluđerovići nisu pridružili njegovom krivičnom gonjenju. Starac, međutim, nije izdržao kaznu do kraja, izdalo ga je srce i umro je u zatvoru.
- I to nekako preboljeh i taman kad se ponadah dobru, zadesiše nas novi jadi. Sin mi Vukašin diže ruku na sebe i završi u moru pod Kotorom...
Vukašin Popović je u grob poneo tajnu zašto se odlučio na samoubistvo, da li je to bila posledica psihičkih tegoba od kojih se neko vreme lečio, ili je fatalnu odluku doneo pritisnut strašnim bremenom obaveze da osveti brata...
Prikočite oroz
- Želio bih da ovo bude posljednja krvna osveta u Crnoj Gori i bio bih srećan, iako ovako unesrećen i kao roditelj i kao brat, kada osvete nikada i nigdje više ne bi bilo, kada ne bi bilo razloga za osvetu. Za žive i srećne Crnogorce ovo je velika pouka i opomena da se ovakvi dugovi ni poslije dvadeset pet godina ne zaboravljaju i zato bih molio i sve Crnogorce i sve ljude do kojih dopre ova moja poruka, da prikoče svoje oružje - ostale su, ne samo na Cetinju, zapamćene reči Nikole Kaluđerovića, brata ubijenog Petra, koje je izgovorio na njegovoj sahrani. On će potom biti i inicijator onog pomiriteljskog pisma koje je porodica Kaluđerović uputila predsedniku Višeg suda u Podgorici.
Osveta starcu
Vukašinova smrt je, izgleda, najteže pogodila njegovog brata Jovana, koji je od tada počeo sve više da poboleva i povlači se u sebe.
- Svejedno, ni u snu nijesam zamislila da bi on mogao to učiniti, da ni radi koga, a ono zbog njegovo šestoro đece. Nadala sam se da će počinuti rđa na oružju, da ću ja sklopiti oči i neću dočekati nove jade, ali nikad ne biva kako ko želi...
Jovan Popović je tog subotnjeg jutra, 8. marta 1996. godine, doputovao iz Nikšića, nameran da na Cetinju obavi nekakav privatni posao i potom nastavi put kod majke. Sudbina jeudesila tako da prvi čovek kojeg će tog jutra sresti na Cetinju bude njegov krvnik Petar Kaluđerović. Šta se stvarno desilo na raskrsnici kod spomenika Cetinjska vila, sigurno je znao jedino Jovan koji je sa tri metka usmrtio Petra i odmah zatim pošao i prijavio se u mesnu stanicu policije:
- Ja sam ubio Petra Kaluđerovića i osvetio brata, ali se nijesam osvetio, jer sam ja ubio starca, a Petar je ubio moga brata u cvijetu mladosti - rekao je policajcima i predao pištolj.
Jovan Popović je osuđen na 14 godina robije.
Oružje za četu
Nikola Kaluđerović je polovinom 1987. godine izgubio sina Željka, jedinca, koji je imao tek 23 godine. U jednoj momačkoj kavzi, Rade Grdinić je potegao oružje, a Nikola Kaluđerović će godinu i po kasnije iz osvete ubiti Grdinićevog brata Rajka i nedužnog Dragana Šofranca. Izdržao je kaznu i sada živi na Cetinju svestan da ga je u strašni zločin gurnula sredina, da floskula "ko se ne osveti, taj se ne posveti" predstavlja veliku laž i prevaru. U jednoj prilici sam ga pitao da li se za tih godinu i po dana našao iko od prijatelja da ga posavetuje da ne čini osvetu:
- Ne, kunem ti se grobom moga jedinca. Naprotiv, sve su činili da me podstaknu i ne odustanem od svoje namjere. A osim toga što su me kljukali svakojakim pričama, obavještavali me o kretanju i ponašanju Grdinića, svi su mi nudili oružje, četu sam mogao naoružati. Nažalost, ja tada zaslijepljen tugom i mržnjom, sve to sam shvatio i uvidio kad je bilo kasno.
Sinovljev grob
- Eto koliko se nesreće od Kaluđerovića i zbog Kaluđerovića sručilo na moj prag, ja nikad nikoga mimo Petra nijesam mogla krvničiti. Nesreća nije razminula ni njinu kuću. Nikola, Petrov brat, na sličan način izgubio sina jedinca i kuća mu se iskopala, ali tuđe zlo nikad nikoga nije tješilo ni dobra donijelo. Kad sam čula šta je Jovan uradio i kad je već tako moralo biti, tješilo me to što nije ubio koga drugoga od Kaluđerovića, da izgubi i obraz kad je okrvavio ruke, da mi đecu u krvavi dug uvali. A znaš kako je, ko krv duguje, vječno tuguje - zborila je ojađena majka Đurđa, jer Jovan nije izdržao kaznu do kraja, i on je, kao i otac mu Vaso umro u zatvoru.
Đurđa Popović je ostala da se vije u staroj, kamenoj kući u Jabuci Kraljevića. Suvinjava starica, suvih, isplakanih očiju, nije htela iz tog zaseoka u kojemu je život ostavila. Uz nju je od tada uglavnom bila ćerka Danica.
- Sve do prije 52 dana bila je na nogama. Od trenutka kad su je noge izdale i kad je zalegla, živjela je o kapi vode. Odbijala je hranu i sve drugo jer je očigledno željela da što prije krene u zagrljaj sinovima. Poželjela je da je sahranimo u Perišin grob koji nikada nije otvaran od 1972. godine i tu smo joj želju, naravno, ispunili - kaže Danica.
