Raspete žene Evrope

Dokumentarna izložba pod nazivom "Duboke senke naših majki" u biblioteci univerziteta u Vupertalu, kombinacija je portreta fotografa Petre Gebel koji prate tekstove bosanske književnice Safete Obhođaš.

Lična arhiva

Safeta Obhođaš: Književnica iz Vupertala

Tema su kompleksni odnosi majki i kćerki u migrantskim porodicama, koje je autorka sarajevskog porekla pretočila u knjigu "Trbušna plesačica". Radnja njenog romana, koji se upravo pojavio i na nemačkom jeziku kao elektronska knjiga, dešava se u izmišljenom gradu u stvarnoj Bosni, a govori o mladoj, razmaženoj i svojeglavoj Vildani Mulić, koja potiče iz muslimanske porodice, ali koja je okrenuta ka Zapadu i traži svoje mesto u društvu sastavljenom od različitih kultura i religija.

Recite nešto više o projektu "Duboke senke naših majki".
- Pišem i objavljujem već skoro 40 godina - romane, pripovetke, drame o ženama našeg vremena, o njihovoj ulozi u porodici, društvu, religiji. U njima sam često tematizovala odnos majka-kćerka, posebno u situaciji kad kćerka stremi ka emancipaciji, a majka je vaspitanjem ili autoritetom vraća u tradiciju. Tokom mojih književnih večeri prilazile su mi žene i potvrđivale da su doživele nešto slično u svojoj porodici. Tako sam došla na ideju da intervjuišem visokoobrazovane žene koje žive između tradicije i moderne. Petra Gebel je fotografisala moje sagovornice i nastala je dokumentarno-umetnička izložba o majkama i kćerkama.

"Trbušna plesačica" je posvećena Bosni...
- U knjizi "Trbušna plesačica" tematizovala sam život u Bosni i Hercegovini u godinama kada se zakuvalo poslednje zlo koje smo doživeli početkom devedesetih. Fokus je na članovima jedne porodice koja nigde nije pripadala. Mladi ljudi je čitaju i kao istorijsku lekciju o nama samima.

Zar nismo ništa naučili iz istorije?
- Moje detinjstvo je proteklo u prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata, u porušenoj, ratom upropašćenoj zemlji, punoj rana i grobova. Jedan sused, koji je u ratu služio tri vojske, tri cara, kako je on govorio, prvi mi je svojim pričama otvorio oči. I sad čujem njegove reči: "Oni pobi nas, mi popali njih, oni popali nas, mi pobi njih." Nažalost, svi narodi imaju redukovano pamćenje u smislu da pamte ko je njima napravio zlo, a nikad kome su oni ili napravili, ili uzvratili, ili se osvetili, tako da spirala nasilja nikako da stane. Šta nam je donelo to redukovano pamćenje vidimo kad putujemo Bosnom i Hercegovinom, pusta mladost žrtvovana za ko zna kakvog cara ili tajkuna.

Kako zaustaviti ludost?
- Svet ipak opstane iz nekih razloga, tako je u Drugom svetskom ratu moja porodica spasavala Srbe od raznih vojski, zato su neki moćni Srbi u ovom poslednjem ratu spasli moju porodicu.

Kakav je vaš stav o položaju muslimanskih žena u Evropi i Nemačkoj, koji su najveći problemi i iskušenja?
- Interpretiraću izjavu jedne Albanke koju sam upoznala radeći na projektu "Duboke senke naših majki". Moja sagovornica je bila talentovana i vredna u školi, i njeni roditelji su podržavali njeno dalje obrazovanje, ali majka joj nije dozvoljavala da napravi jedan jedini iskorak iz tradicije iz koje je njihovo pleme poteklo. Takva je sudbina mnogih obrazovanih muslimanki. Obrazovane ličnosti bez slobode da nešto promene. Jedna druga mi je rekla: "Moj suprug i ne zna koliko sam pametna i šta sve postižem na svom radnom mestu. Ako želim mir, moram sakrivati svoje sposobnosti." Može se onda zamisliti kakav je položaj onih koje rade najniže poslove i ne znaju nemački jezik. Ženama u čistačkim kolonama se zabranjuje da uče nemački, da se ne bi borile za svoja prava.

Uklapanje u zapadnu kulturu je za mnoge muslimanke i opasno, jer su u nekim slučajevima za to morale da plate čak i svojim životom. Šta učiniti?

- Nažalost, u vreme kad se situacija takozvanih gastarbajtera menjala u stalni boravak u ovoj zemlji, izostala je politička volja da se te porodice integrišu u nemačko društvo. Partija Zelenih i levo krilo Socijaldemokratske partije hvalili su se svojim razumevanjem za druge kulture, ali bez ikakvog programa za obrazovanje njihove dece, za izbegavanje nastajanja geta. Hrišćanske partije su se odbijale suočiti sa situacijom da je Nemačka postala useljenička zemlja. Umesto škola i kurseva nemačkog jezika, prosvetnih društava nastajale su džamije, a nijedna vera, posebno islamska, nikad nije trpela ravnopravnost žena. Sada je jedini spas u tome da se unese nemački jezik u džamije. Tu se sastaju i žene, a mnoge od njih bi rado učile nemački. Jedino u džamijama može započeti i emancipacija muškaraca, ali to je sada dug proces, jer su se problemi godinama samo nagomilavali.

Kako se izboriti sa terorom islamista...
- Svaki rat na Bliskom istoku, gde Zapad šalje ili prodaje oružje, izaziva egzoduse i preseljavanje stanovništva. A izbeglice donose svoju veru, kulturu, običaje. Ljudi se hteli, ne hteli udružuju, a za to im je onda najbliža verska pripadnost da ne bi ostali sami. Iz svog vlastitog iskustva mogu potvrditi koliko je teško nigde ne pripadati. A žene su po svojoj ulozi u porodici one koje najbolje čuvaju kako veru, tako i tradiciju i sprečavaju druge žene da nešto postignu. One su te koje udružene u jednu kliku vrše mobing nad onima koje bi da drugačije žive. Majke odgajaju sinove kao paše, a kćeri kao sluškinje.