I zaborav je zločin
Penzioner Žarko Vidanović (94) jedan je od retkih preživelih logoraša iz zloglasnog Jasenovca.
Ovaj istoričar civilizacije zbog godina i zdravstvenog stanja nije bio u mogućnosti da prisustvuje večeri sećanja na žrtve stradale u Jasenovačkom logoru održanoj nedavno na švedskom Radničkom univerzitetu u Stokholmu ABF, ali je tada prikazan deo intervjua s njim. Inače, kako su "Vesti" opširno pisale, Vidanović je u Beogradu nedavno govorio na tribini "Jasenovac juče i danas" održanoj na Pravnom fakultetu i tada je pričao o svom sprovođenju u logor.
Video ćerku posle 60 godina
Iz Jasenovca je Žarko poslat na prinudni rad u Norvešku, odakle je pobegao u Švedsku 1943. godine. U Švedskoj je Vidanović nastavio studije, a tamo je dobio i ćerku Zagu. Međutim, po povratku u Jugoslaviju bio mu je zabranjen svaki izlazak iz zemlje i kontakt s inostranstvom, što mu je onemogućilo i kontakt sa ćerkom sa kojom se ponovo video tek 2007. godine kada je ona došla u Beograd.
- Iz zatvora u Sarajevu krenuo sam ka Jasenovcu. Tog dana se sećam kao danas. Nismo znali gde nas vode. Sećam se ogromnih vagona za prevoz stoke. U vagonima nas je bilo mnogo više nego što bi trebalo, tako da smo svi morali da stojimo, nije bilo mesta ni za kolena da nam klecnu... Nije bilo dovoljno vazduha, a nuždu smo obavljali stojeći. Od tog smrada, gladi, iznemoglosti mnogi nisu izdržali put do Jasenovca - ispričao je Vidanović.
On smatra da se o Jasenovcu nedovoljno zna i da je o njemu moralo da se priča mnogo ranije.
- Kada se govori o žrtvama Jasenovca, svi govore o ljudima koji su ubijeni u samom logoru. Ali mnogo žrtava je bilo i u putu ka njemu. U blizini Jasenovca nas je dočekala vojska. Terali su nas kao stoku da trčimo ka logoru, a oni koji su padali ili nisu imali snage za dalje, ubijani su na licu mesta. Moja je sreća što sam bio izdržljiv, pa su me ostavili u delu logora koji nije bio najgori, gde nas nisu mnogo mučili, jer smo im bili potrebni kao radna snaga. Oni koji su bili sa druge strane ograde, gde su korišćenje najgore metode mučenja, nisu imali nikakvu šansu - nerado se seća Vidanović.
On kaže da je važno sačuvati sećanje na Jasenovac, ali ne sa ciljem negovanja mržnje, već kako kaže, za nešto daleko važnije.
- Sećanjem treba da sprečimo da nam se istorija opet ponovi kao što se to u nekom drugačijem, a opet istom obliku dogodilo devedesetih godina. Naš je zadatak da shvatimo žrtve na pravi način i oblikujemo sopstvenu sadašnjost i budućnost - zakključio je Vidanović.
