Ceo vek čuva Boška Buhu
Kad je prvog dana 1942. godine u kući Gavra i Stanojke Lazarević u Crljenicama kod Pljevalja, u zaseoku Miljevići, zaplakalo novorođeno žensko dete, niko mu se u ratnoj muci, bedi i siromaštini nije posebno poradovao, jer su to bila jedna usta više i jedna velika briga više.
Brižni roditelji su mesec kasnije poneli dete u manastir Sveta Trojica u Pljevljima da ga krste. Dogovorili se da mu daju ime Milica i tako ponove ime Gavrove sestre koja je početkom decembra 1941. godine, koji dan posle čuvene Pljevaljske bitke, stradala u pogromu koji su nad nedužnim stanovništvom oko Pljevalja počinili italijanski okupatori.
Prota dao ime
Kazali to i proti Milanu Krezoviću, ali im on predložio da ćerkici daju ime Pobjeda. Nikad se nije saznalo zašto se popularni prota opredelio za tako neobično ime, koje se nije svidelo ni roditeljima, posebno majci. Ona je, kažu, čak krenula i da napusti krštenje i iz crkve odnese nekršteno dete, ali se ipak pomirila i pristala kad je proto pripretio da bi mogao i da ih prokune ako ga ne poslušaju i ne krste dete.
Spomenik na brdu Barake
Osim mramora i borova posvećenih malenom, neustrašivom bombašu, koje pazi i svakodnevno obilazi i čuva Pobjeda - Lela Matović, ona neretko prošeta i do obližnjeg brdašca, zvanog Barake (verovatno po nekadašnjem austrougarskom utvrđenju koje je tu postojalo), na kojem se nalazi bronzana statua Boška Buhe.
- I taj spomenik je na našem imanju - moj dever i muž su svojevremeno poklonili taj plac da se podigne spomenik - kaže Pobjeda.
Ostalo joj tako ime Pobjeda. Mada je sva porodica, rodbina i prijatelji znaju pod imenom Lela koje joj je majka dala posle krštenja.
- Bilo nas osmoro dece, braća mi Radenko, Milenko, Jovo, Jovica i Zoran i sestre Natalija i Zorica, i svi zdravi i živi dočekali slobodu - kazuje ova vedra, razborita žena, iz čijih očiju vedrina zrači i kad o mukama zbori.
- Ja na jednom vašaru 1957. godine sretoh Andriju Matovića. Dopade mi se, uz to i sin glasitog Sava Matovića, velikog domaćina sa Jabuke, koji je pre rata držao čuveni han, ovde pored starog druma Pljevlja-Prijepolje. Pristadoh da se udam za njega, a tek mi bilo 15 godina, mlađa od njega punih devet godina. Bio mu tada živ i otac Savo, a tu bio i stariji mu brat Momčilo...
Pobjeda je sa mužem Andrijom izrodila pet ćerki - Milicu, Zorku, Jovanku, Milenu i Miladinku. Poživeli su u sretnom braku sve do 1989. godine kada je on, ipak relativno mlad, umro, a ona nastavila da održava domaćinstvo i okuplja decu i porodicu:
- Svi su mi, hvala bogu, živi i zdravi. Sve su mi se ćerke poudale i imaju fine porodice. Dočekala sam jedanaestoro unučadi i već imam osmoro praunučadi i to je moja najveća radost i sreća. Zdravlje me još služi i dok god je tako ne mislim nikud odavde. Držim dve krave, malo kokošaka, odgajim svakog leta i po jedno stotinak pilića - eto da mi imaju gde doći deca i da nađu otvorena vrata - kaže Pobjeda - Lela Matović.
Nedaleko, na tridesetak koraka od njene kuće, odnosno od nekadašnje kuće i hana Sava Matovića, 28. septembra 1943. godine poginuo je jedan od najmlađih narodnih heroja Jugoslavije, najpoznatiji pionir-bombaš, legendarni Boško Buha. Četnička zaseda je upravo tu sačekala kamionet kojim su doktorka Saša Božović, politički komesar bolnice Bogdan Radan i Boško Buha hitali iz Pljevalja ka Prijepolju. Radan i Buha su poginuli na mestu, a doktorka Božović je teško ranjena i zarobljena, ali ubrzo i oslobođena.
Brat zasadio borove
- Eto tu iznad puta stoji Boškov mramor i ja evo ceo vek, skoro 60 godina, kad god izađem iz kuće, kad god pogledam kroz prozor vidim ga i setim se priče o tom neustrašivom dečaku. Moj brat Zoran i brat nam od tetke Milenko Grbović su 1965. godine oko mramora posadili 17 borova - toliko je Boško imao godina kad je poginuo. I eto ih, hvala bogu, svi su se primili i rastu kao da se takmiče ko će biti bliži suncu, a meni kad god pogledam prema njima bude nekako toplo oko srca i zbog Boška, ali i zbog moje braće. Žao mi je samo što je sad sve nekako zamrlo, opustela je Jabuka, opustela su sela okolo i više nema onih nebrojenih omladinskih i pionirskih brigada, Boškovih drugova i saboraca, koji su se nekada ovde okupljali, posećivali i sabirali se oko Boškovog mramora. Bog zna kako će biti kad ja minem, hoće li ovaj mramor zarasti u travu i korov, a Boškovo ime pasti u zaborav, hoće li neko poseći i ove borove i sasvim zatreti trag toj legendi - setno se pita Pobjeda - Lela Matović.
Tragedija Sava Matovića
Savo Matović je imao punih 40 godina kad se nakon svih buna i ratova, nakon šestogodišnjeg tamnovanja u austrougarskim kazamatima, 1920. godine konačno skrasio na Jabuci. Tu, u dolini zvanoj Švabara, pored starog kolskog druma Pljevlja-Prijepolje, sagradio kuću, otvorio han i osnovao bogato domaćinstvo. Oženio se, ali nije imao sreće: dve žene mu umrle i iza njih ostalo četvoro siročadi, sinovi Momčilo i Andrija i ćerke Milena i Jovanka.
- Moj svekar se uoči rata oženio i treći put, Stanojkom od Purića iz Mataruga i sa njom dobio ćerku Milku - kaže Pobjeda - Lela Matović.
- Kad su sutradan posle pljevaljske bitke početkom decembra 1941. Italijani krenuli od Prijepolja da se svete za poraze koje su im naneli partizani, Savo se sa sinovima zatekao u Obardima, a supruga mu Stanojka sa ćerkicom Milkom i pastorkama Milenom i Jovankom, ostala da čuva kuću i imovinu - ko se nadao da će neko dirati žene i nejaku decu. Kad je počela pucnjava, kad su počela da gore okolna sela, i nesrećna Stanojka krenula u Bježaniju, ali ih Italijani pohvatali i sve pobili u mestu Vlake...
