Pustinja i za Srbe i za Hrvate

Udbina je jedna od najvećih opština u Hrvatskoj gde na površini od preko 620 kvadratnih kilometara živi manje od 1.500 ljudi, ni tri osobe po jednom kilometru. Srba i Hrvata po poslednjem popisu ima podjednako, a tu "etničku pravdu" donela je akcija "Oluja". Kako je bilo i kako je sada za "Vesti" govori Milan Uzelac, zamenik načelnika te opštine, jedan od retkih Srba koji je iz Udbine otišao u egzodus, a vratio se kada je stekao diplomu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Milan Uzelac, zamenik načelnika ličke opštine Udbina

 

Vreme pre i posle "Oluje" dramatično se razlikuje, što se najbolje vidi u udbinskoj osnovnoj školi, čiji ste đak i sami bili.
- Upravo tako. U školi, kada sam je pohađao, bilo je 350 učenika, od kojih tek desetak Hrvata. Sada je u njoj jedva stotinak dece, od kojih je tek 12 Srba, dok je za starački dom lista čekanja sve duža. Do rata je u Udbini bilo 85 odsto Srba, a posle "Oluje" ovde su naseljeni Hrvati iz BiH. I to je naša stvarnost danas.

Ne izgleda baš ohrabrujuće?
- Da, ali mi druge nemamo. Činimo sve da ovu sredinu učinimo boljim ambijentom za život onima koji su tu - starima, mladima, Srbima, Hrvatima. Fale nam ljudi, a povratak je gotovo zamro. Srbi dolaze uglavnom leti, oko Preobraženja, da obiđu zavičaj i vrate se u Apatin, Inđiju, Beograd, Novi Sad, Kanadu, Ameriku...

A šta se nudi onome ko odluči da se vrati?
- Ovde, ko zapne da radi, uspeo je. Imamo desetak povratnika koji su deci u Srbiji kupili stanove ili napravili kuće od novca zarađenog ovde, baveći se uglavnom stočarstvom. Nije problem prodati tele, jagnje, sir, rakiju.
S druge strane, nezaposlenost u Udbini danas je 4,5 odsto, što za hrvatske uslove znači da je gotovo i nema. No, svesni smo da je tome kumovala i činjenica da Udbina, kao i ostatak Like, ima staro stanovništvo koje nije radno sposobno. Mlađih Srba je veoma malo i većinom su posao našli u pogonima drvne industrije i komunalnom preduzeću.

Kako izgleda suživot Srba i Hrvata u Udbini?
- Za hrvatske prilike gotovo idilično. Ljudi sarađuju, druže se. Opštinu zajednički vodimo, načelnik je Hrvat, a ja sam zamenik. U opštinskom veću sve odluke donesene su jednoglasno. I tako radimo već drugi mandat, a rezultati su očigledni. Došle su investicije, pokrenute su već zamrle firme. Izgradili smo novcem iz evropskih fondova preduzetničku zonu, s putem, strujom, vodom, kanalizacijom. Osam stambenih zgrada uredili smo po modelu energetske efikasnosti. Jedino je u Lici to nama uspelo. Tri zgrade za povratnike kompletno smo uredili, napravili novi Dom kulture.

Ali sve to se ne odražava na povratak?
- To ne zavisi od nas, već od države. Stambeno zbrinjavanje je gotovo zamrlo. Nijedno rešenje nije doneto poslednjih godina. Zaustavljen je otkup dodeljenih stanova, a Srbi, u strahu od sankcija, masovno odjavljuju prebivališta. Povratka gotovo nema. Vrati se poneka porodica, uglavnom oni koji nemaju izbora.