Lički krš draži od asfalta

"Aoj Liko, voli li te iko", pesma kojom je poznati jugoslovenski glumac i pevač Rade Šerbedžija znao da "raspameti" pune dvorane u Novom Sadu i Beogradu, najviše Ličane, ali malo koga od njih i da se vrate u pustu Liku, njegovo Debelo brdo, Pećane, Jošane, Lapac, Gračac... Probudio bi tom pesmom samo nostalgiju za zavičajem i na tome bi ostalo. Ličani vole Liku uglavnom iz daljine, u pesmama, snovima, uspomenama.

Štrumpfovi u Jošanima: Mišel Radaković sa porodicom

 

Međutim, Mišel Radaković (40), njegova supruga Zorica i njihove ćerkice, Tedora, Lidija i Maša, osim što o ljubavi pevaju, maštaju i sanjaju je, oni je i žive punim plućima.
Idu za njom na kraj sveta, pa su se tako pre manje od pola godine iskrcali iz "voza bez voznog reda" u Jošanima nedaleko Udbine i jednoglasno odlučili da će tu, na čistom ličkom vazduhu, živeti svoju ljubav.

Svoje mesto pod suncem, iskreno priznaju, dugo su tražili, daleko od Like i svako svojom stazom. Mišel, samo poreklom Ličanin, a rođenjem Puljanin, u tinejdžerskim godinama, još srednjoškolac, zajedno sa roditeljima morao je, kada je počinjao rat, da napusti rodnu Pulu, da se u nju više nikada ne vrati. Iza sebe, u Podgorici, gde su proveli prvih 15 izbegličkih godina, ima neuspeo brak, baš kao i Zorica, rođena Petrovaradinka, koja je, kao i njezine devojčice, Liku zavolela na prvi pogled.

U Jošanima novo mesto pod suncem: Teodora, Lidija i Maša

Slučaj ili sudbina udesili su da se sretnu u jednom novosadskom butiku, u kojem je Zorica radila, a Mišel ušao sa majicom oslikanom Štrupfovima. Da nije bilo Štrupfova, reći će Zorica, ispratila bi ga kao i svaku mušteriju, ljubazno i ravnodušno. Ali ovako, da se ozbiljan čovek fura na Štrupfove, mora biti poseban. Tako je pomislila tada, a svaki dan posle davao joj je za pravo.

Prošle godine došli su nakratko u Jošane, bez velikih planova, samo da Zorica vidi obnovljenu kuću Mišelovih roditelja. A ona se ponovo zaljubila, ovaj put u kuću, planinske visove Plješivice i Velebita i zeleni tepih Krbavskog polja. Ali još su bili u manjini, pitali su se sa zebnjom šta će na to reći Teodora, Lidija i Maša. Početkom leta došli su ponovo i jednoglasno odlučili da ostanu.

Zorica i Mišel i to su shvatili kao autentične, ličke znakove dobrodošlice, što ih je još više učvrstilo u odluci da ostanu u Jošanima. Ipak, svesni su da je potrebno mnogo više da bi njihovi snovi postali stvarnost.

- Došli smo nedavno, a već se moramo pripremiti za negostoljubivu ličku zimu. Verujemo da će već na proleće biti bolje. Možda se ukaže neki posao ili pokrenemo nešto svoje. Sada nam je najvažnije da rešimo formalnosti, papirologiju, da bi mogli živeti na miru.

Uveren sam da ćemo uspeti, iako komšije kada čuju da smo došli da ostanemo sumnjičavo i u neverici vrte glavom. Valjda zato što su svi u poodmakloj dobi i vratili su se da umru ovde, a mi smo došli da živimo - kaže Mišel.

Bez uvređenosti i ljutnje priča nam kako ih okolina smatra pomalo uvrnutima, urbanim avanturistima, koji su se malo zaigrali i idealizuju Liku i život na selu. Ali ne idealizuju onaj u gradu, odgovara on, u kojem mnogo očajnika rađe kopa po kontejnerima nego po plodnim njivama i samo po tome se oni razlikuju od urbanih siromaha.

- Mi smo rođeni na asfaltu ali od toga ne možemo živeti, a o tome sam još kao dete, kada sam dolazio na školske praznike dedi i babi, maštao da tu jednom ostanem živeti. Drago mi je jedino što Zorica i deca nisu ovde došli zbog mojih snova, što ih nisam nagovarao i što su srećni ovde - kaže Mišel.
 

A kako i ne bi bile, napominje Zorica, kada je, dok nije upoznala Mišela, godine preplakala. Hodala je od vrata do vrata, objašnjavala, pričala u kakvoj je teškoj situaciji, da ju je suprug ostavio sa dugovima i modricama i troje dece, ali niko to nije čuo.

Niko u Novom Sadu nije bio nadležan za njihove muke i nevolje. A još k tome, Teodora (14), Lidija (12) i Maša(8) svaki dan su gledale kako neke njihove drugarice u besnim automobilima u novosadsku školu "Đorđe Matošević" dovoze telohranitelji.

I zato im je u Jošanima lepo. Imaju svoj mir, a optimizma i pozitivne energije nikada im i nije nedostajalo.

Nekako se snalaze za vodu, sakupljaju gljive, drenjine, trnjine, šipak.
- Prvi put sam pravila pekmez od drenjina, a do juče nisam ni čula za njih - kaže Zorica.
A glava porodice priznaje da ne bi sam opstao u Jošanima. - Ali nas petoro, kao mala banda, svi se volimo, pomažemo, to je neka druga dimenzija. Zato verujem da ćemo uspeti. Kuća nam je ispunjena pozitivnim vibracijama, samo da još naselimo štalu - otkriva Mišel njihove planove.

A bez pomoći dobrih ljudi teško će ih ostvariti. Nisu Radakovići opsednuti velikim ambicijama, samo žele da zatvore svoj mali krug, da proizvedu koliko im je nužno, da imaju sutra, prekosutra, svaki dan i da to bude blagodet njihovih složnih ruku. I zato im je u planovima mala farma, od koje bi mogli živeti.
 

ŠUMA PUNA IZNENANĐENjA I OPASNOSTI: Susret sa medvedom

Bake, koje su ostale u Vojvodini, upotrebile su sve argumente da ih odvrate od ličke avanture, ali nisu uspele. Složnu petorku nije pokolebao ni bliski susret sa poskokom u dvorišnom suvozidu, niti onaj sa medvedom, nedaleko od kuće.

Poskoka su uspeli spakovati u kanister i odneti u šumu, a sa medvedom je izgledalo ovako:
Zorica i Mišel krenuli su po kiši u šumu. Zaustavili su se pod jednim stablom, prikupili malo drva i zapalili vatru. Odjednom je Zorica čula da nešto šuška. Ni metar od njih iz žbunja su se prvo pokazale šape, a zatim veliki lički medved. Mišel mu je bio okrenut leđima.

- Ostala sam bez reči, samo sam se naslonila na stablo, medo me je pogledao, čini mi se da sam osetila njegov dah, okrenuo se i odgegao nizbrdicom. Tek tada sam "procedila" Mišelu da je medved sa nama.
- Kakav medved?
- Pogledaj iza sebe!
- Okrenem se i imam šta videti. Na nekoliko metara iza vidim samo njegovu pozadinu, već je zamicao u ljeskar - kaže Mišel a Zorica kroz smeh dodaje da su tri puta bili brži u povratku kući.