"Mladić nije naredio nijedan zločin"
Odbrana Ratka Mladića tvrdila je pred Haškim tribunalom da, tokom rata u BiH, tadašnji komandant Vojske Republike Srpske "nije naredio nijedan zločin" i da je "delovao časno... u odbranu svog naroda i zemlje". Tu tvrdnju, branilac Dejan Ivetić izgovorio je obrazlažući zahtev da Mladić, na polovini suđenja, bude oslobođen optužbi za genocid u Srebrenici i u sedam drugih opština u BiH, kao i krivice po drugim tačkama i navodima optužnice.
"Odbrana čvrsto veruje da tužilaštvo nije dokazalo prvu i drugu tačku optužnice", kazao je Ivetić, osvrćući se na optužbe za genocid. Izrazio je i saosećanje sa "svim ožalošćenima". Sa druge strane, tužioci su odgovorili da su, tokom nedavno okončanog dokaznog postupka, dokazali Mladićevu krivicu po svim tačkama optužnice.
Branilac Ivetić ponovio je da nije dokazano da je Mladić imao "genocidnu nameru" da Muslimane u Srebrenici i drugim bosanskim opštinama uništi kao etničku grupu. Naznačio je i da se Mladić u maju 1992. protivio usvajanju šest strateških ratnih ciljeva bosanskih Srba, od kojih je prvi bio razdvajanje od Hrvata i Muslimana.
Odbrana se, pritom, pozivala na Mladićeve reči, na skupštini RS, da "ne želi rat s Muslimanima i Hrvatima kao s narodima", već protiv njihovih ekstremističkih lidera koji ih "guraju protiv nas".
Advokat Ivetić tvrdio je i da Mladić nije imao komandu i kontrolu nad paravojskama i policijskim jedinicama koje su činile zločine, sugerišući da je njima upravljao tadašnji predsednik RS i vrhovni komandant njenih oružanih snaga Radovan Karadžić.
Tužilac Dermot Grum uzvratio je, međutim, da dokazi potvrđuju da su policija i paravojne formacije zločine nad nesrbima počinile u "partnerstvu sa VRS". "Učesnici u udruženom
zločinačkom poduhvatu nastavili su da koriste paravojske za koje su godinama znali da čine zločine".
Odnos Mladića i Karadžića, po tužiocima, uprkos povremenim neslaganjima, "nikada nije ugrožavao cilj udruženog zločinačkog poduhvata" koji su predvodili. Cilj sveobuhvatnog poduhvata bio je, prema optužnici, nasilno i trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa velikog dela teritorije BiH, u cilju uključivanja tih područja u ujedinjenju srpsku državu.
Zastupnici optužbe ostali su, nasuprot odbrani, pri stavu da su Karadžićeva direktiva 7 i Mladićeva direktiva 7.2 za dejstva VRS protiv Srebrenice, s proleća 1995, "bile usklađene", iako Mladić u svoju nije uključio Karadžićevu rečenicu da vojska dobro osmišljenim dejstvima u enklavi stvori nepodnošljive uslove potpune nesigurnosti, bez nade u dalji opstanak i život stanovništva.
Na sugestiju odbrane da je masakr nad oko 1.000 muslimanskih zarobljenika u selu Kravica, 13. jula 1995, izazvao napad jednog zarobljenog Muslimana na srpskog policajca, tužilac Piter Mekloski rekao je da tužilaštvo prihvata da se incident dogodio, ali da "razumnim" smatra da je taj događaj bio posledica, a ne uzrok masovnog ubistva Srebreničana koje je već bilo započelo.
Osvrćući se na tvrdnju odbrane da Mladić nikada nije naredio zločine, predsedavajući sudija Alfons Ori upitao je branioca Ivetića za stav o presretnutom razgovoru u kojem, u proleće 1992, komandant VRS naređuje artiljerijski napad na sarajevsko naselje Pofalići zato što tamo "nema mnogo srpskog stanovništva".
Osporavajući autentičnost tog snimka, branilac Ivetić protumačio je te reči, posle konsultacija s optuženim, kao izraz Mladićeve zabrinutosti da Srbi koji su ostali u Pofalićima, posle napada ne budu meta "osvete" tamošnjih Muslimana. Odbrana je sugerisala i da je Mladić naredio napad na vojne ciljeve u naselju, koji su prethodno bili utvrđeni na mapama.
