Na grobu Aleksandra Velikog

Tragajući za potomcima antičkih Makedonaca u Uzbekistanu, Marina Dojčinovska, novinarka iz Skoplja, uspela je da u zabačenom i jedva pristupačnom pustinjsko-stepskom delu te centralnoazijske države pronađe grob Aleksandra Makedonskog?!

Amintaj na plavom kamenu

 

Bivši direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Makedonije Pasko Kuzman godinama se hvalio da je baš on na tragu mesta gde je sahranjen veliki vojskovođa, a hrvatski istražitelj Domagoj Nikolić je u decembru prošle godine pobudio ogroman interes javnosti smelom tvrdnjom da se grob Aleksandra Makedonskog nalazi na lokalitetu Bila Zora kod makedonskog grada Sveti Nikola. Do tog zaključka je došao na bazi satelitskog snimka brdašca na kome se nalazi geoglif, drevni antički znak, za koji Nikolić veruje da označava kraljevsku grobnicu.

OTKRIĆE U ZABITI
Za mestom na kome je sahranjen veliki vojskovođa decenijama su tragali brojni arheolozi, istoričari i istraživači. Niko od njih nije imao sreće da pronađe večni dom Aleksandra Makedonskog. Sada je to, ako je verovati rečima meštana zabačenog uzbekistanskog sela Iskender Zulkarnaj, pošlo za rukom Marini Dojčinovskoj, koja je pažnju na sebe skrenula pre tri godine TV reportažom o "braći po krvi" današnjih Makedonaca, Hunzima i Kalašima iz podnožja Himalaja na severoistoku Pakistana, koji veruju da su direktni potomci vojnika Aleksandra Makedonskog.

Nekoliko godina kasnije, sa Dojčinovskom je uspeo da stupi u kontakt pilot iz Beograda Branko Jovanovski. Pošto je i sam Makedonac, osetio je potrebu da joj kaže da je na jednom od svojih brojnih letova čuo da u Uzbekistanu, u nekom zabačenom selu, žive potomci Makedonaca.

Marina Dojčinovska

Novinarki istraživačkog duha više ništa nije trebalo govoriti. Spakovala je stvari i sa snimateljem Ilijom Jovanovskim krenula na dalek put. U prvom pokušaju sreća ih nije pratila. Sa aerodroma u Taškentu su morali da se vrate nazad u Makedoniju jer nisu imali sve potrebne papire. To je nije obeshrabrilo, pa je nekoliko meseci kasnije, 5. maja prošle godine, sa snimateljem i novinarkom Emilijom Gelevom ponovo odletela u Uzbekistan. Ovoga puta je imala sreće. Posle nekoliko dana traganja pronašla je zabačeno "makedonsko selo", a ubrzo i grob Aleksandra Makedonskog.

- Tražili smo selo koje se zove Iskender Zulkarnaj. Mesta u koje smo se uputili nema na geografskim kartama, a za njega je malo ko čuo i u samom Uzbekistanu. Do njega ne saobraćaju ni autobusi. Ipak, uspeli smo da nagovorimo jednog taksistu sa starim moskvičem da nas preveze jedan deo puta, a dalje smo išli peške. Ime Iskender Zulkarnaj, koji bi se mogao prevesti kao Aleksandar duhovni vođa (Iskender - Aleksandar, a Zulkarnaj - simbol duhovnosti i uskrsnuća sa ovnovskim rogovima).

Prema islamu, Aleksandar je bio jedan od glavnih proroka Alaha. Mnogi istraživači smatraju da je u Kuranu pomenut Aleksandar Makedonski pod opisnim imenom Zulkarnaj. U bukvalnom prevodu to znači "onaj sa dva roga". Nemački istoričar Ulrih Vilken piše da ovakvo određivanje Aleksandra potiče iz starog egipatskog predanja u kome je Aleksandar predstavljen kao sin Amona s dva mala roga. Neki islamski teolozi Zulkarnaj prevode i kao "onaj koji je živeo u dve generacije", što je tesno povezano sa predanjima o trenutku njegovog rađanja vezanim za spajanje dve planete ili zvezde na nebu - objašnjava Dojčinovska.

PRAZNE RUKE
- U selu sa stotinak žitelja dočekali su ih raširenih ruku i sa puno ljubavi, ne verujući da pred sobom vide Makedonce iz njihove praotadžbine. Prišao im je čovek koji se predstavio kao Amintaj, a Aminta je bio kralj Makedonije s početka 4. veka pre nove ere. To je bio gromada od čoveka, sa svetlim tenom i plavim očima. Zamolio ih je da pođu sa njim do njegove kuće bar na pet minuta da ih vidi njegova žena koja mu nije verovala da vuče korene od Makedonaca, i da Makedonija kao država uopšte negde i postoji. Kasnije su im Amintaj i njegov bratić Ismail bili vodiči kroz selo. Nekoliko sati kasnije, kada smo se bolje upoznali, rešili su da nam otkriju tajnu čuvanu 23 veka. Pozvali su nas do obližnje veoma čudne kamene grobnice da se zajedno pomolimo za Makedoniju. Otvorili su vrata zaključana katancem na jednoj niskoj građevini bez ikakvih znakova na zidovima. Ugledali smo dva groba. Jedan je bio veći, dugačak pet-šest metara. "Čiji je ovo grob nad kojim se molite", upitala sam zbunjeno. "Ovo je grob Aleksandra III Makedonskog." Ni na kraj pameti mi nije bilo da ćemo tragajući za potomcima Makedonaca u Uzbekistanu naići na grob Aleksandra Makedonskog. Meštani su ubeđeni da su tu iz vremena Aleksandra ostavljeni da skrivaju, čuvaju i očuvaju njegov grob. Oni sebe tretiraju kao čuvare grobnice Aleksandra Makedonskog. U tim trenucima nisam znala šta da mislim. Sve mi se ispomešalo, i istorija, geografija, arheologija i metafizika - kaže Marina Dojčinovska.

Grob je napravljen neugledno. Izgledao je kao obična gomila zemlje preko koje je bačeno platno. Kada su uklonili malo zemlje, ugledali su deo mermerne ploče, a iz groba Aleksandra virile su dve metalne šipke koje se izdižu četiri-pet metara iznad krova. Na njihovom kraju nalazile su se šake.

- To su ruke Aleksandra - reče Amintaj. Setili smo se nekoliko zapisa u kojima se tvrdi da je Aleksandar tražio da bude sahranjen s rukama napolju. Prema legendi, Aleksandar, koji je vladao istokom i zapadom, tražio je da svi vide da on odlazi na onaj svet praznih ruku. Zato kažu, u grobnici Aleksandra nećete naći ništa vredno, ni zlata, ni srebra, ni dragog kamenja. Pomislila sam da je tragačima hteo da poruči da u grobu nema nikakvog blaga, da ga ne prekopavaju i ne narušavaju njegov mir.

Vodiči i meštani sela Iskender Zulkarnaj su ispričali novinarki da su svojevremeno trojica ruskih arheologa kopala grob Aleksandra, ali osim ljudskih kostiju u njemu nisu našli ništa vredno, pa su ga zatrpali i otišli. Seljani im nisu rekli da je tu, kako veruju, sahranjen Aleksandar Makedonski, a u manjem grobu do njegovog, njegova majka Olimpija.

Odmah iza grobnice nalazi se pećina u kojoj meštani pale kandila, mole se caru i bogu Aleksandru. Za njih je to mesto i crkva i džamija.

Sa druge strane grobnice, sakriven iz jednog megalitskog bloka, nalazi se kamen različit od svih ostalih. Zovu ga plavi kamen. Izgleda kao stena, ali u rukama se mrvi kao pesak.

- Legenda kaže da je plavi kamen na molbu Aleksandra upućenu Bogu pao sa neba da bi spasao njegovu obolelu vojsku. Aleksandar je naredio da im se u vodu stavi po malo praha od tog kamena. Posle tri dana svi su bili izlečeni. Predanje kaže da je plavi kamen sa neba pao kao vatrena lopta, što navodi na pomisao da se radi o meteoru. Kada sam se vratila u Skoplje, uzorak plavog kamena sam odnela u Geološki zavod, a analize su pokazale da je vulkanski kamen i da ima veoma visoku alkalnost radi čega su Aleksandrovi vojnici ozdravili ako su imali stomačnih problema - kaže Dojčinovska.

Ona podseća da je plavi kamen najtraženiji kamen od početka ljudske civilizacije. Smatra se simbolom carstva i počasti, bogova i moći, duhovnosti i vizionarstva, kao univerzalni simbol mudrosti i istine, a veruje se da ima isceliteljske moći. Žitelji "makedonskog" sela u Uzbekistanu veruju da kada plavi kamen iščezne, i svet će prestati da postoji. Njihova želja je da između grobnice vojskovođe i plavog kamena podignu spomenik Aleksandru Makedonskom, da bi se znalo da je ovo mesto sveto.