I sedmi put pakuje kofere
Samohrana majka Borka Galogaža (1959), sa ćerkom Sanjom, sada maturantkinjom u karlovačkoj gimnaziji, i roditeljima vratila se iz izbeglištva u Vrginmost pre 11 godina. Kuću su našli devastiranu i opljačkanu, puno rada i novca su, priseća se Borka, potrošili da bi je doveli u podnošljovo stanje.
Srećom, Borka je brzo dobila posao, Sanja je pošla u školu i tada se činilo da će to biti jedna uspešna povratnička priča. Pogotovo kada se Borka zaposlila u stručnoj službi Opštinskog suda u Vrginmostu, prvo na zameni, a kada se ukazala potreba, primljena je u stalni radni odnos. To već nije bila šala: samohrana majka, Srpkinja, povratnica da dobije stalno zaposlenje, i to, ni manje ni više, već u sudu. Morala se štipkati da se uveri da ne sanja.
Bezdušnost- Stalno govore o proporcionalnom zapošljavanju manjina, a ja sam kao samohrani roditelj, Srpkinja, sa najvišom kvalifikacijom u administraciji opštinskog suda, bez ikakvog disciplinskog prekršaja, bez obrazloženja, dobila otkaz. Pa o čemu ti političari pričaju - pita se Borka, teško shvatajući bezosećajnost onih koji su pozvani da štite ugrožene i diskriminisane. |
No, događaji koji su usledili brzo su je vratili u oporu stvarnost. Naime, kada je njen slučaj postao neugodan presedan, šefovi u Sisku jednostavno su poništili Borkino rešenje o stalnom zaposlenju i preinačili ga na "određeno vreme". Koje je, kako se pokazalo, brzo isteklo. Ostala je bez posla, na ulici. Od tada se tuži i sudi sa svojim poslodavcem, sa nikakvim izgledima da će isterati pravdu.
- Imam utisak da je moj slučaj prioritetan na ovdašnjim sudovima. Samo što podnesem tužbu, presudu čekam koliko je poštaru potrebno da mi je donese. Uvek je, naravno, na moju štetu. A kako bi drugačije i bilo, kada mi sude oni koji su mi i dali otkaz - kaže Borka.
Roditelji su se u međuvremenu razboleli, otac je umro, majka trajno vezana za krevet, Sanja u Karlovcu završava gimnaziju. I ona se, priča Borka, već umorila od tih gužvi, izbeglištva, povratka, stalnog seljenja, od nemila do nedraga. Pogotovo joj teško pada što je majka bez posla, bolje reći bez stalnih primanja. Jer posla ima preko glave, bez Borke se ne može zamisliti organizacija bilo koje kulturne manifestacije u Vrginmostu.
Do rata, radila je u Rijeci, 1992. godine vratila se u Vrginmost, u "Oluji" odlaze u izbeglištvo. Osam godina proveli su u Kučevu, u Braničevskom okrugu, gde je sve vreme Borka bila zaposlena.
Ipak su se, 2002. godine, odlučili vratiti u Vrginmost. Nije se libila nijednog posla, ali je sada uvidela da to i nije neka preporuka. I zato, kaže, sedmi put u životu pakuje kofere u rodnoj kući i sprema se da je napusti. Koliko je, kaže, samo maštala o povratku, sada još više sanja odlazak, zauvek i što dalje.
- Mnogi su mi rekli, ako ti ne možeš opstati, mi ne smemo ni misliti o povratku. Ti koja imaš znanje, zvanje i obrazovanje, koja možeš i znaš mnogo toga raditi nisi ovde dobrodošla, čemu drugi da se nadaju - prepričava Borka reagovanja komšija i poznanika.
Dvadeset godina proživela je u stalnom seljenju, a sada je ponovo na početku, rešena da se upusti u novu avanturu. Povratnički snovi raspršili su se na najgori način.
