Kad Hrvat Srbinu recituje Mitketa
Kada su se Dragoslav Mitić iz Vranja i Ivan Vuković, tada iz Subotice, a sada iz Županje u Hrvatskoj, upoznali davne 1971. godine na postdiplomskim studijama ekonomije u Skoplju nisu ni pomišljali da će njihovo prijateljstvo trajati do današnjih dana.
Ovih dana Ivan je sa suprugom Anom boravio kod Dragoslava sa prijateljem iz Subotice, koji se predstavlja kao Maća. O kakvom se prijateljstvu Srbina i Hrvata radi najbolje svedoče njihove zajedničke reči: "Kao da nas je ista majka rodila!"
Prijateljstvo su nastavili, kasnije, porodično tako što su se jedne godine sastajali kod Mitića, a sledeće kod Vukovića.
- Privukle su nas zajedničke poslovne teme jer smo obojica bili bankari i ekonomisti, ali to nije bila suština našeg prijateljstva. Sastavili su nas isti karakteri, poimanja o životu i ljudima, odvajanje dobrog od lošeg - kaže 58-godišnji Dragoslav.
Njihovi susreti su u Ristovcu kod Vranja, rodnom selu Dragoslava i u Subotici, do 1992. godine. Rat je ugrozio njihovo druženje, ali nije uspeo da ga prekine.
- Ivan je bio direktor jedne banke u Subotici i saznao je da će biti smenjen što ga je ljudski pogodilo jer je tu banku postavio na noge. Odlučio je da preko Mađarske ode u Hrvatsku u Slavoniju, u svoje rodno selo Babina Greda. Hteo je da se osami jer je teško doživljavao rat. Kasnije je prodao vikendicu u okolini Subotice kupio kuću u Županji i odveo suprugu Anu i troje dece: Mišu, Marina i Martinu. Ćerka Marija se udala u Subotici i ostala da živi u njihovoj kući - ističe Dragoslav.
VidikovacIvan je ponovo poželeo da vidi mesta koja ga vežu za Vranje i okolinu, pre svega, manastir Prohor Pčinjski i brdo Pržar gde je hotel Simpo i odakle puca vidik na grad i celu kotlinu. |
Posle rata Dragoslav je svog prijatelja Ivana pronašao preko ćerke Marije, a onda su nastavljena druženja.
- Bili smo u Županji, dočekali su nas toplo i ljudski i Ivanovi prijatelji i komšije. Kod nas je prvo bio Ivan sa ćerkom Martinom. Pričala nam je da su joj prijatelji u Županji savetovali da ne ide, da je Vranje u samoj blizini Kosova, da se ovde maltene puca. Moji sinovi, Slobodan i Milan vodili su je svuda, posebno uveče po kafićima i ona se oduševila jer su je svi prihvatili kao svoju. Slikala je, snimala telefonom da pokaže njenim prijateljima kakvo je to Vranje blizu Kosova - navodi Dragolav.
Do rata su se intenzivno družili, i roditelji i deca.
- Ivan kao veliki poklonik dela Bore Stankovića uvek posećuje njegovu rodnu kuću i poklanja se pred njegovim spomenikom u gradskom parku. Inače, svaki naš susret počeo bi mezetlucima i šljivovicom, makedonskim pesmama, a završavao se srpskim, bunjevačkim i dalmatinskim. Kraj druženja, negde pred zoru, uvek je uz vranjsku pesmu i Mitketov monolog. E, Mitketov monolog, kompletan iz "Koštane" na čistom vranjskom dijalektu govori Ivan i na tome bi mogli da mu pozavide mnogi glumci - priča Dragoslav.
Druženje će se nastaviti, samo da Bog da zdravlja, kažu Dragoslav i Ivan, sledeće godine. Mitići će porodično otići u Županju.
