Krvavo kamenje Međeđeg vrha

Grupa od sedamdesetak crnogorskih planinara, uglavnom članova planinarskog kluba "Visokogorci Crne Gore", nekoliko pripadnika vojske i civilnog vazduhoplovstva i više meštana i rodbine stradalih, predvođeni predsednikom kluba Draganom Bulatovićem, čovekom čiji je otac među prvima dospeo na mesto nesreće, popeli su se pre neki dan na Međeđi vrh, najviši vrh Maganika, gde se pre 40 godina dogodila najveća avionska katastrofa na ovim prostorima, kada je "karavela" Jugoslovenskog aerotransporta udarila u greben Babin zub i u smrt odnela svih 35 putnika i šest članova posade.

Mića Dubak na mestu gde je poginuo njegov stric Dragoljub

 

Sa Međeđeg vrha se na vedrom i prozračnom danu, kakav je bio ovogodišnji 14. septembar kad su ga pohodili planinari, lepo vide obrisi Orjena, Lovćena i Rumije, Karanfili, najviši vrhovi Prokletija... Sa tog orloseda se pruža prekrasan pogled i odatle se kao na dlanu vidi i pista aerodroma u Golubovcima kod Podgorice.

Taj 11. septembar 1973. godine nije bio ni vedar ni prozračan i kapetan Živojin Maglić, pilot Jatove karavele na liniji Skoplje-Titograd, nije odatle video pistu vazdušne luke u zetskoj ravnici. Nikada se verovatno neće sasvim pouzdano saznati zašto je on uopšte skrenuo sa utvrđenog koridora i našao se nad Maganikom i zašto je po nevidelici krenuo u poniranje pre nego što je preleteo visoke grebene ove negostoljubive planine. Sigurno je, međutim, da je trenutak pre katastrofe shvatio da je napravio kobnu grešku i pokušao da izvuče avion i izbegne udes, ali je zadnji, repni deo vitke letelice udario u sure hridine grebena poznatog pod imenom Babin zub...

Planinari na 40-godišnjicu Jatove tragedije

NAVIGACIJA U KVARU
Mnogi meštani i čobani na moračkim i rovačkim katunima pričali su kasnije o čudnom avionu koji je leteo neuobičajeno nisko, dotle da su mu se jasno videli prozori dok je palacao kroz niske oblake. Kontrola sa tornja titogradskog aerodroma je izgubila vezu sa vazduhoplovom tačno u 10 sati i 21 minut, a to će kasnije potvrditi i pronađena crna kutija. Snimljeni razgovor posade sa kontrolom letenja u Golubovcima biće predmet dugotrajne rasprave tokom višegodišnjeg suđenja dvojici kontrolora, ali je konačno ustanovljeno da oni nisu učinili ništa što bi odstupalo od uobičajene procedure, odnosno da je u spletu niza nesrećnih okolnosti kobna greška izgleda ipak napravljena na nebu.

Naime, ubrzo po poletanju sa skopskog aerodroma posada je zapazila da uređaji za navigaciju vuku avion malo udesno. Da zlo bude veće, tog jutra nije bio ispravan ni takozvani "radio-far" u Mojkovcu koji bi upozorio pilota da je odstupio od koridora udesno, da umesto niz kanjon Morače leti iznad visokih moračko-rovačkih planina. Pilot je prerano krenuo u poniranje, ne sluteći da je pred njim bedem maganičkih hridina visokih preko 2.000 metara...

Na mesto tragedije prvi su stigli meštani Gornjih Rovaca i Mrtvog Dubokog, odnosno čobani sa maganičkih katuna. Oni se i danas sećaju užasa koji su zatekli na mestu nesreće. Kilometrima uokolo, i sa jedne i sa druge strane Babinog zuba, razbacani delovi ljudskih tela, komadi aviona, stvari, a na samom, veoma nepristupačnom vrhu Babinog zuba, na koti 2114, do danas stoji crni trag na mestu gde je avion udario i eksplodirao. Samo koji metar delio ga je od spasenja.

Dvanaest dana je potom trajalo sakupljanje posmrtnih ostataka. Celo je bilo samo telo mladog stjuarda Žarka Boškovića, koje je nađeno u olupini repnog dela karavele. Sve ostalo su bili komadi...

LJUDSKA RUKA
Samo sa katuna Razbjena jela između Veljeg Dubokog i Babina zuba, na koji su tada izdizale familije pokojnog Božine Vasiljeva Bulatovića i pokojnog Miroja Bulatovića, iako je bio oblačan i maglovit dan, jasno su čuli eksploziju i videli veliki plamen na Babinom zubu.

- Tamo su istog časa krenuli Dragoljub Petrov Bulatović sa sinom Radojicom, Marijan Mitrov Bulatović i Rosanda i Vojislav Simovi Bulatović - seća se Đuro Bulatović iz Mrtvog Dubokog, koji troši zadnje godine osme decenije života. - Kad su stigli tamo, već je bio navio dan pa su odlučili da tu i ostanu, da po našem starom običaju predvore pokojne. Cijele noći su tu pod Babinim zubom ložili vatru i do zore dozivali u tankoj nadi da je neko možda ostao živ i da će se javiti. Kad smo mi ujutro došli i kad je stigla ekipa gorske službe spasavanja iz nikšićkog planinarskog društva Javorak, na čelu sa čuvenim Stevom Vujičićem, bilo je jasno da nade nema, da tu niko živ nije mogao preteći. Jasno smo vidjeli gdje je avion udario i izgorio, ali je uspon na Babin zub bio rizičan čak i za iskusne planinare. Nekoliko godina ranije Božina Vasiljev, ja i brat mi od strica Ilija Bulatović peli smo se nekako na taj srednji, najviši greben Babina zuba da kopamo lincuru i znali smo neku koliko-toliko sigurnu stazu, pa smo Božina i ja drugi ili treći dan poslije nesreće odlučili da se popnemo tačno do mjesta gdje je avion udario. Tako smo zaključili da mu je trebalo ne više od dva ili tri metra visine pa da izbjegne katastrofu. Tu smo našli jedno krilo od aviona ukliješteno u jedan žlijeb, a u silnim žicama i sajlama koje su visile iz njega bila su upletena dva obezglavljena i raskomadana tijela. Kazali smo to onima koji su pretraživali teren oko Babina zuba i sakupljali leševe, odnosno ono što je ostalo od njih. Sjutradan je na katun Poljana sletio jedan mali helikopter. Donijeli su dvije vreće, a mladići iz katuna, Obrad, Dragan i Radojica Bulatović, dobrovoljno su se javili da se popenju na Babin zub i donesu te leševe. Zapazili su, međutim, da se krilo nekako u toku noći otkačilo i sunovratilo na smet u točilu koji nikad ne okopni i da je povuklo i leševe...

- Tog dana je, koliko se sjećam - kazuje dalje Đuro Bulatović - i prekinuta zvanična potraga za unesrećenim, a mi smo potom još zadugo nalazili ostatke, sakupljali ih i sahranjivali da ih zvijeri i gavranovi ne razvlače. Jednom tako, mislim da je bilo prošlo više od godinu, ja tu u blizini čuvao ovce pa krenuo preko točila tačno ispod mjesta gdje je udario avion.. Usred točila nađoh ljudsku ruku, nekako sasušena, ali čitava, a po tragovima nekog crvenog laka na ostacima noktiju zaključio sam da je ženska. Rukama i štapom koji sam nosio iskopao sam malu raku i sahranio je taman tu usred točila.

STRAŽA ZBOG ZVERI
- Ja sam sa još nekolicinom rođaka i komšija toga dana radio na sječi šume u Vepruji ispod Ponikvice - kazuje sedamdesetsedmogodišnji Radovan Bulatović. - Strašna detonacija se čula nadaleko ali tek uveče, kad smo došli kućama, preko radija smo doznali šta se desilo i sjutradan po zori krenuli pot Babina zuba. To ko nije vidio, ne zna šta je užas. I danas, poslije 40 godina, kad se sjetim jedne otkinute ruke sa prstenom na jednom prstu ili komada ljudske kože po kamenjaru dan mi je mučan i nesanica me mori...

- Dok sam živ to neću i ne mogu zaboraviti. U onim silnim škrapama i točilima ispod Babinog zuba jednostavno nije bilo čistog i ljudskom krvlju ne pokropljenog kamena, da na njemu nije bio komad mesa ili kakav drugi biljeg stravičnog udesa. Meni se čini da tu nije bilo komada ljudskog mesa težega od kila...- veli Radovanov vršnjak i rođak Momčilo Bulatović.
I Momčilova supruga Darinka se i danas sa zgražanjem sjeća tih strašnih septembarskih dana na Maganiku:

- Narod se bio prestravio i život nam je prosto bio omrznuo od toga i mnogi su te jeseni pobjegli i zdigli sa katuna prije nego što su mislili...

Patolozi su ipak uspeli da identifikuju 26 žrtava, a ostaci svih ostalih su sahranjeni u zajedničkoj grobnici na podgoričkom groblju Čepurci. Meštani su svake noći stražarili oko mesta nesreće kako zveri ne bi razvlačile ostatke stradalih, a sve delove tela koje su i kasnije, sve do prvih snegova, pronalazili po točilima, gudurama i škrapama oko Maganika, sakupljali su i sahranjivali u zasebnim grobnicama taman tu na mestu nesreće. Maganik je od tada postao mesto sećanja i pijeteta, zborište i opomena. Posebno su dirljivi trenuci kada se ovde nađu najbliži onih koji su na Maganiku zauvek ostali:

- Bilo je tako i ove godine - kaže Milan Radović, generalni sekretar kluba visokogoraca Crne Gore. - Mladi Mićo Dubak se uz veliki rizik spustio do jedne od olupina aviona da bi se fotografisao i imao uspomenu na strica Dragoljuba, studenta univerziteta u Skoplju, koji je stradao u ovoj avionskoj nesreći.
Pošto je Babin zub veoma opasan i pristupačan samo za iskusne planinare, ove godine tamo su doprli samo "visokogorac" Radisav Rakočević i meštani Branko i Zdravko Bulatović. Oni su tu, u ime svih ostalih, odali poštu žrtvama a na svojevrstan način je to učinio i pilot Zdravko Lukić iz Aviohelikopterske jedinice MUP-a Crne Gore, koji je baš u tom trenutku avionom u niskom letu nadleteo Babin zub i nad njim izveo nekoliko akrobacija.