Umetnost iznad hendikepa

Zove se Roza Mojsovska. Rođena je pre 47 godina u Skoplju, a živi u Strumici, na jugu Makedonije. Ona je dokazani slikar. Učestvovala je na puno likovnih kolonija i međunarodnih izložbi, u Italiji, Švajcarskoj, Srbiji, Sloveniji, Bugarskoj... Za svoj likovni rad dobila je puno nagrada, a objavila je i nekoliko knjiga poezije. Roza je, ipak, neobičan umetnik, žena puna snage, energije, optimizma, ljubavi i volje za životom, koja nije dozvolila da je njen težak hendikep ograničava u željama i vizijama.

Priroda kao večita inspiracija: Roza Mojsovska

 

Zbog urođene mane nepovratno su joj deformisana sva četiri ekstremiteta, obe ruke i noge. Čak devet godina se lečila u Beogradu. Bezuspešno je operisana sedam puta. Bolest je bila jača od svih pokušaja lekara da njenim udovima vrate normalnu funkciju. Ostala je trajni invalid. Ruke i noge su je izdale, ali ne i volja za životom i stvaranjem.

Prvi crtež u bolnici

Svoj prvi crtež, ružu, Roza je nacrtala sa sedam godina u bolnici u Beogradu gde je bila na operaciji ruku i nogu.

- U bolnici sam dočekala 8. mart, Dan žena, dan majki. Gledam oko sebe veselu decu, svi okolo nešto prave i crtaju čestitke za vaspitačice i majke. I ja sam poželela da nacrtam jednu. Usnama sam uzela drvenu bojicu, povukla jednu, pa drugu, treću liniju. Na kraju sam nacrtala svoj prvi cvet. Od tada je, iako sam se u početku sramila, cveće veoma čest motiv na mojim platnima. Kada su učiteljice videle da lepo crtam, bile su ushićene, a ja posramljena. Krila sam se i u sobi crtala. Nisam htela da me iko vidi da crtam drugačije od ostalih, ustima - priseća se Roza Mojsovska.

Period stida je ostao daleko iza nje. Ona se danas osmehuje životu, iako je bio nepravedan prema njoj.

- Niko ne zna šta ga čeka u životu. Ljudima želim da pokažem i dokažem da i mi invalidi možemo i umemo da radimo i stvaramo. Iako nemamo noge ili ruke, imamo um. Sunce i za nas istim žarom sija - kaže Roza.
 

Roza Mojsovska iz Skoplja

 

Ova četrdesetsedmogodišnja žena, zbog teškog deformiteta udova, od svoje desete godine živi u Zavodu za zaštitu i rehabilitaciju u Banji Bansko nadomak Strumice. Sa ostalim štićenicima živi kao da su porodica, kao braća i sestre. Hrabrost da se sa svojim crtežima i slikama pojavi u javnosti skupila je tek 1996. godine. Od tada je prisutna na gotovo svim likovnim kolonijama i izložbama, a 2005. godine je postala član Svetskog udruženja umetnika koji crtaju ustima ili nogama.
 

Spojeni hendikepom Vojko Gašperut Na međunarodnoj umetničkoj koloniji održanoj u maju u Ohridu sreli su se stari prijatelji Makedonka Roza Mojskovska iz Strumice i Slovenac Vojko Gašperut-Gašper iz Kopra. Oboje žive i stvaraju sa teškim telesnim invaliditetom, a preko svoje umetnosti žele da pošalju poruku o miru i toleranciji. - Što više ljudi treba da vidi naša dela, kojima je cilj ljubav i mir među ljudima. Treba međusobno da se volimo, da živimo u ljubavi, a ne u mržnji, a rasne i verske razlike ne treba da nas razdvajaju, već spajaju. Život slikara sa hendikepom se okreće samo oko slikarstva. Svaki dan se borimo sa svojim problemima i krizama, ali preko toga može da se pređe - kaže Gašper koji najčešće crta pejsaže u akriliku.

- Najviše volim da slikam cveće. Možda zato što i moje ime Roza znači ruža. Volim da slikam i pejsaže i portrete, a najviše me inspirišu priče iz Svetog pisma. Iz njega crpim neku posebnu životnu energiju - priča Mojsovska.

U Strumici je znaju ne samo po tome što slika ustima, već pre svega po njenom vedrom duhu, veselom karakteru i širokom, prijateljskom osmehu.

Piše i poeziju

Prvu izložbu je imala sa 18 godina, kada je sa grupom umetnika iz tadašnje Jugoslavije bila u poseti papi i Vatikanu. Priznaje da ju je i tada bilo stid, strahujući da će ljudi doznati da se slikarstvom bavi na specifičan način. Taj problem više nema, a zahvaljujući članstvu u Svetskom udruženju umetnika koji crtaju ustima ili nogama, dobila je mogućnost da slikarske tehnike usavršava sa profesorom koji će joj pomoći da ostvari svoj san i postane profesionalni slikar.

Svoje slike Roza najčešće poklanja, a neki njeni radovi su završili u rukama zvučnih imena makedonske politike i kulture. Još nije ispunila najvažnije obećanje dato samoj sebi - da na platno prenese portret svoje najbolje prijateljice Toške, koja joj pruža nesebičnu pomoć.
 

I invalidi mogu da stvaraju: Roza Mojsovska

 

- Nisam naslikala portret onoga koga najviše volim i koji to najviše zaslužuje. Da nema Toške, ali i drugih koji mi pomažu, ne bih mogla ni da slikam. Ona mi priprema boje, štafelaj, namešta me ispred platna - kaže Roza.

Četkice i boja lati se samo kada ima inspiraciju. Priznaje da najbolje slike nastaju kada je nervozna, jer tada iz nje izbija nakupljena energija koju prenosi na platno.
- Koliko dugo slikam jednu sliku zavisi od teme na kojoj radim. Nekada je mogu završiti za jedan dan, a nekada mi je potrebna i cela sedmica. Često znam da budem nezadovoljna jer mislim jedno, a drugo izlazi na platno. Nisam samokritična, samo gledam kako drugi reaguju - kaže umetnica.

Roza Mojsovska je i uspešna pesnikinja. Izdala je nekoliko knjiga poezije, a inspiraciju, kao i u slikarstvu, pronalazi u veri.

- Moje želje i vizije izražavam kroz pesme i slike. Tako pokazujem svoja osećanja i nadanja, tako nalazim smisao života. Slikarstvo je moja prva ljubav i mislim da sam na ovom polju nadarenija. Još da ispunim svoju najveću želju i postanem profesionalni slikar, tada ću kompletno umetnički biti ispunjena - kaže Roza.