Smrt od kamena: Litice oblivene krvlju
Brdo trebiješko je prvi katun na putu od Veljeg Dubokog ka planini Trebiješ i Kapetanovom jezeru, na jednoj, odnosno Lukavici i Krnovu na drugoj strani. U uskoj, lepoj dolini, u senci surih litica Štita, sa pogledom na Maganik i Babin zub, pod kojima ni ilinska pripeka još nije istopila velike smetove snega, čami nekoliko opustelih drvenih koliba.
Već godinama se samo iznad jedne izvija dim. Sa obližnjeg izvora, jednog od onih kako pesma kaže 377 lukavičkih izvora, nekada je u katun dovedena voda, ledenik od kojeg zubi trnu. Dok se rashlađujemo i tolimo žeđ, odozdo od Veljeg Dubokog, krčanikom izbi starac vedrog, preplanulog i oznojenog lica, sa malom torbicom na jednom i kosom na drugom ramenu.
Nesrećna porodica
Sedamdesettrogodišnji Ljuban Drašković, Veljedubočanin iz Gornjeg sela, jedini od četiri sina Bogića Draškovića koji je ostao u Dubokom da plete kotac gde mu je i otac. Krenuo je na katun kod Kapetanovog jezera, kod sina Branislava i snaje Marijane, rodom od Rakčevića iz Zete.
- Pokušavao je nešto da radi dole u Podgorici, ali se to nije isplatilo, vratio se kad se oženio i sad drži jedno 150 koza, dve-tri krave, dva konja... Ima i kola. Meni je najmilije što imaju dvoje lepe dece. Damjan će, ako bog da, na jesen u školu, a Milanka je mlađa. Dali su joj ime po mojoj nesrećnoj ženi Milanki, a meni nije bilo baš milo da joj se ime ponavlja, valjda zbog te crne sudbine koju je doživela - kaže Ljuban.
Baksuzni konj- Pošto nam pogibe otac, stariji brat Ljubo odvede mrkova u Nikšić da ga proda. Javio se nekakav Durmitorac. Ljubo mu iskreno ispriča zašto prodaje konja. Ali, čoveku se konj toliko dopao, da mu nije bila važna ni nesreća, ni što je divalj. A Ljubu nije bilo stalo do cene, već samo da ga makne ispred kuće, pa su se lako pogodili. Nije, čini mi se, prošlo ni mesec dana kad smo čuli da je i tom čoveku mrkov došao glave - kaže Ljuban Drašković. |
Starac popi još gutljaj-dva vode, pa poteče njegov setna priča o tragediji koja ga je zadesila u novembru 1996. godine. Samo jedna od onih priča koje su vekovima bile svakidašnjica Veljeg Dubokog, tog na svoj način lepog i pitomog, a opet surovog i divljeg zaseoka. U njemu se uglavnom umiralo neprirodno, u nesrećama po nedođijama, nekad od gromova, oluja i snegova, a nekad od kamenja na liticama.
- Bio je, pamtim dobro, ponedeljak. Branislav se spremi i ode u Kolašin, morao na regrutaciju, a majka mu, Milanka zlosrećna, da ga zameni povede ovce i koze vamo gore put Štita. Negde iza podne, može biti i oko jedan sat, čusmo kako zatutnja kamenje, a ovce se poplašiše i razbežaše po Poštiću. Ubrzo nas pozva jedan rođak, Mitar Drašković, jedan nam rođak, koji je u blizini tovario seno na konja i kaže: "Brže ovamo, survalo se kamenje, Milanka nije živa." Nađosmo je tu dole, skoro na dno Poštića, za samom gorom. Na jedno 150 metara od nje, na strmini iznad, ostali joj džemper i torbica, a nju kako je krenula da beži pogodilo pravo u lice i pola joj glave odnelo - kaže nesrećni čovek.
Na litici odakle se odronilo kamenje koje je usmrtilo Milanku Drašković, tada 47-godišnju majku troje dece, ostao je kao rukom upisan broj jedan - dugo se video sa puškometa udaljenosti. To, nažalost, nije značilo da je ovo prva ni jedina žrtva ovdašnje surove prirode. Stari kažu da među svim okolnim planinama, čovek nigde pre ne bi našao sklonište, nego u Poštiću, ispod Štita. Tu nikada pre nije zapamćeno nikakvo zlo, dok su ostale litice često bile umazane krvlju, i to mahom porodice Drašković. Pre Milankine smrti, u ovoj kući desilo se još pet pogibija.
Ovce osetile nesrećuSem čobanice Milanke, pod Štitom je od kamenja stradalo i osam ovaca od oko 130 ovaca i koza, koliko ih je bilo u stadu.
|
Pogibija na leđima mrkova
- Prvo je, pre više od 100 godina, u Rogođedu poginula tetka moga oca Zorka, mlada devojka, ne znam je li imala 20 godina. Posle je tako završio i njen brat, a moj deda Savić. Bio je isto mlad, ne znam je li imao 35. Mom ocu Bogiću bilo je tada tek tri godine. Čuvao je ovce tu gore u Kršima. Bilo je to po svoj prilici, isto negde u mrtvu jesen, malo osnežilo i on se nekako okliznu, sav u komade - priseća se Ljuban.
Na gotovo isti način je kasnije poginula i Ljubanova najstarija sestra Ljubica.
- Ona je čuvala ovce gore iznad greda u Planinici. Krenula je da pređe preko nekakve omčice iznad grede, a u tome naleti nekakva ovca i gurnu je. Letela je više od 200 metara.
Najtragičnija sudbina zadesila je Bogića Draškovića, Ljubanovog oca. Imao je konja sedlenika kakvoga kažu nije bilo u celim Rovcima. Mrkov je bio besan i mahnit, pa se Bogić stalno plašio da mu sa njega ne strada neko od dece.
- Tog jutra uzesmo da ga potkujemo. Bilo je to, pamtiću dok sam živ, 13. aprila 1965. godine. Potkovasmo mrkova i otac reče da bi ga trebalo prošetati da mu se malo slegnu potkovice, odvesti ga tu na Maniti potok da pije i da uvali kopite u vodu. Do tamo nema ni 200 metara od kuće. Odvede ga i bog sam zna šta mu je palo na um da ga otuda pojaše, a nije pre toga 10 godina turio nogu na konja.
Konj kao besan potrča ka kući. Bogić je pao već posle 20-ak koraka i udario glavom u jedan veliki kamen pored puta. Živeo je jedva jedan dan nakon toga. Spasa mu ne bi bilo ni da je bio blizu bolnice i lekara, a kamoli u Veljem Dubokom.
I sam Ljuban Drašković koji je, uprkos svemu, ostao zauvek na rodnom ognjištu, umalo je izbegao smrt u ovoj nedođiji. Jednog dana poveo je ovce u Rogođed. U toj zabiti, daleko od kuće, našao je nekakav jasen i posekao ga u nameri da od njega pravi grabuljišta i držala za alatke, ali ga deblo pritislo i slomilo mu nogu u butini.
Ostao je tu priklešten i nepomičan desetak sati sve do mrkle noći, a kad je shvatio da nikako ne može dozvati pomoć dosetio se da skine krvavu košulju, da je veže psu oko vrata i pošalje ga kući. Kad je pred kuću banuo pas sa krvavom Ljubanovom košuljom, ukućani su shvatili da je neko zlo. Našli su ga i na karamluku izneli na nosilima, a tu se onda našla nekakva kola te ga odvezoše u Nikšić u bolnicu. Čim je malo prezdravio i oslonio na nogu, odmah se vratio u Velje Duboko. Iako surovo, ovo mesto Ljubanu je jedini dom.
