"Kordun, zemlja bez ljudi"

Put od Hilandara do Crnog Potoka na Kordunu, zavičaja predaka, monah Petar Ulemek doživeo je, kaže, kao hodočašće iz jedne svete zemlje u drugu. Od Svete gore, preko Kosova i Banjaluke do Korduna, na koji je kao dete, sa bratom Zoranom, dolazio svako leto iz Zrenjanina, a u Banat bi se vraćali, priseća se on, i po nekoliko centimetara viši. I danas će reći da su u Crnom Potoku rasli i jačali, u ta dva meseca više nego u preostalih deset u ravnom Banatu.

Petar Ulemek, monah, neumorni hodočasnik

 

Krstili ste se i zamonašli u manastiru Crna Reka?
- Još u srednjoj školi osvojilo me je "Žitije Svetog Save". Pitao sam se li bih mogao da krenem sličnim putem, da li bih mogao da živim u isposnici, a tada još nisam bio ni kršten. Prvi put sam otišao u manastir Crna Reka 1980. i tamo se krstio. Tada sam i odlučio da se zamonašim i posle šest godina to sam uradio. Imao sam tada 24 godine.

Kao iguman manastira Đurđevi stupovi mnogo ste uradili na njegovoj obnovi i zbog toga ste putovali u Australiju?
- Jedna Dalmatinka, Božica, dolazila je redovno u Stari Ras i posećivala je Đurđeve stupove. Sedamdesetih godina prošlog veka tek su otkopani temelji i tada se videlo kako je to nekada izgledalo. Manastir je porušen u tursko doba. Potom su Nemci u Drugom svetskom ratu terali narod da raznosi kamenje za potrebe nemačke vojske. Ta Božica se udala za čoveka poreklom iz Starog Rasa i otišli su u Australiju. Kada je posle tridesetak godina došla, videla je da se tu nešto radi. Ja sam kupovao stare kuće koje su bile građene od tog kamena. Rušili smo ih i dovozili kamen. Prvi prilog za obnovu dao je vladika Artemije, a među prvima i jedan musliman, Rustem Đulović, koji je tada bio direktor tamošnje ciglane. Njemu je baba bila pravoslavka i ostavila mu je zavet da jednako kao džamiju pomaže i crkvu.

Posle ste otišli u Pećku patrijaršiju i predložili tadašnjem episkopu Artemiju da posao obnove nastavi otac Radoslav?
- Ta Srpkinja iz Australije bila je predsednica Kola srpskih sestara pri crkvi Svetog Đorđa u Sidneju. Prikupila je 6.000 dolara i nazvala oca Radoslava da mu kaže da više ne može da sakupi jer ljudi nemaju poverenja, mnogo puta su prevarani od raznih emisara. Na njen predlog, otac Radoslav i ja smo otišli u Australiju i mesec dana proveli u Sidneju, Melburnu, Kanberi. Ti naši Srbi su se otimali čiji ćemo gosti da budemo, ali smo najviše bili kod ove naše Dalmatin. Sakupili smo oko 50.000 dolara, bez neke posebne kampanje. Kad smo se vratili iz Australije, nastavljeni su radovi na Đurđevim stupovima. Kada je 2002. osveštan konak u Đurđevim stupovima, počela je obnova crkve. Iako sam bio posvećen obnovi Đurđevih stupova, vladika Artemije me povukao u Pećku patrijaršiju da se uključim u povratak Srba na Kosovo. Uvek sam nekako išao tamo gde je bilo najteže. To me sada vuče i ovde, u zavičaj mojih predaka.

Od 2008. godine ste u Hilandaru?
- Još nisam formalno primljen, ali sam već klirik. Za Svetu goru nadležan je vaseljenski patrijarh.

Svedok ste dve velike srpske nesreće, u Hrvatskoj i na Kosovu. Iako ste potražili mir na Svetoj gori, uporno se vraćate na ta zgarišta?
- Ja sam kao dete zavoleo Crni Potok i Kordun, gde se rodio moj otac. Kad sam otišao na Svetu goru imao sam puno vremena, nisam imao više radnih obaveza, pa sam mnogo čitao, među ostalim i "Karlovačko vladičanstvo" vladike Manojla Grbića. To me podstaklo da se zainteresujem i za svoje Ulemeke. Kao iguman Đurđevih stupova dolazio sam u Banjaluku i tada sam prvi put otišao u manastir Komogovinu. Pogodila me zapuštenost toga mesta. Rekao sam sebi - ovde su moji koreni, trebalo bi nešto da uradim i u zavičaju svojih predaka. Ovih dana sam saznao da je i u Crnom Potoku nekada bila crkva brvnara. Imam želju da ponovo ovde sagradim takvu malu crkvu. No, to su moje želje, ali ne zavise samo od moje volje. Moram za to da dobijem blagoslov mog duhovnika, ali i nadležnog vladike ovde.

Zašto baš Komogovina?
- Komogovina se nalazi se između Petrinje i Kostajnice. Taj manastir nastao je posle jedne srpske bune u Bosni, kad su Turci proterali kaluđere i narod, kad su monasi manastira Moštanice, iz koga su bili prognani, podigli Komogovinu. Aktivan je bio 99 godina, a carica Marija Terezija ga je dekretom ukinula. Od tada je samo seoska crkva. U šematizmu Gornjokarlovačke eparhije odavno je navedena namera da se obnovi. Ja bih voleo da kao hilandarski monah dođem u Komogovinu, da ostanem hilandarac, ali da, kao u srednjem veku, kada su hilandarci išli u prošnju i u metohe, obnovim taj manastir. Razmišljao sam da se i ovde formira hilandarski metoh, kojem bi Komogovina bila sedište. Moja je želja da se Komogovina oživi kao jedan duhovni centar, kao što je Gomirje u Gorskom kotaru.

Koliko su realne vaše želje?
- Prvo treba i formalno da postanem hilandarac, znači moram da se vratim na Svetu goru, da budem, kako sam dogovorio s igumanom, tri meseca u isposnici Svetog Save, a to će sve potrajati najmanje godinu dana. I tek tada mogu da zatražim blagoslov od svojeg igumana i vladike gornjokarlovačkog Gerasima. Nadam se da ću u međuvremenu dobiti ime Matija, kako su se zvali moj deda i čukundeda, a i ja sam se zamonašio na dan Svetog apostola Matije. I zato bi još želeo sagraditi jednu crkvicu, ovde u Crnom potoku, posvećenu apostolu Matiji, na mestu gde su ustaše ubile mojeg dedu.

I u Banjaluci ste ovih dana osnovali jedno zavičajno udruženje?
- Da. Ja sam i osnivač Krajiškog kulturnog centra u Banjaluci. Čekamo još papire. Odmah smo krenuli sa jednim projektom - dokumentarnim filmom radnog naziva "Kordun - zemlja bez ljudi". Da se prikaže sadašnje stanje, ali i prošlost. RTV Republike Srpske dala nam je podršku, kameru,vozilo, vozača.

Kakve utiske nosite iz roditeljskog zavičaja?
- Došao sam ovde u Crni Potok, u praznu i devastiranu kuću svog strica. Posle "Oluje", ovo je moja treća poseta ovom kraju. Prvi put sam bio pre osam godina, kad sam došao na sahranu strica Marka. Tada sam video razmere naše tragedije. Inače, naše porodično predanje svedoči da je moj čukundeda Matija prepešačio do Beča i vratio se s potvrdom carske kancelarije da je ovo imanje njegovo jer i tada su potomci bivših vlasnika ovih prostora polagali pravo na zemlju, koju su Srbi višestruko isplatili, najviše krvlju. Taj papir, koji je Matija doneo iz Beča, izgoreo je zajedno sa kućom u Drugom svetskom ratu.