Borba za svaki zalogaj
Predrag Gašović je najstariji prodavac časopisa "Lice u lice" u Skoplju, sitne je građe, kreće se sporo i hramlje, ipak, svakog dana izlazi na ulicu sa plastičnom kesom punom uredno poređanih novina, jer ako nešto ne proda, toga dana neće jesti.
Život ga nije mazio, preživeo je srčani i moždani udar, ostao bez posla, socijalnog osiguranja i krova nad glavom, ipak, osmeh ne skida sa lica. Čika Dragi, kako ga zovu, kaže da mu je život bio sasvim drugačiji do pre četiri godine, a onda je sve počelo da propada.
- Ostao sam bez svega, niko se više nije brinuo o meni, ni moja porodica. Ali ne krivim nikoga - kaže sa setom u glasu.
A onda je Crveni krst grada Skoplja rešio da pomogne ovom beskućniku i uključen je u program aktivističkog časopisa "Lice u lice". Časopis koji prodaje ne čita, važno mu je da što više brojeva proda. Svaki prodati list za njega znači jedan zalogaj. Ne interesuje ga ni politika, niti šta imaju da poruče mediji.
- Sa ovim časopisom imam neku, kakvu-takvu sigurnost. Ako ga prodam, kupiću nešto da pojedem, a ako ne, ostaću gladan. Ne pijem, ali ako nađem cigaru, znam da zapalim - kaže čika Dragi.
Govori tiho i teško. Često skida kapu, briše se kao da radi neki težak fizički posao i ravna svoju radnu uniformu. Kaže da ima porodicu, suprugu i četvoro dece, koji žive u Srbiji. Imao je nesporazum s njima, ali kaže da toga, kao i svađa i loših reči, valjda ima u svim porodicama.
- Deca ne žive sa mnom, a nikad nisu ni živela. Ceo život su sa majkom. Dok sam radio, trudio sam se koliko mogu da im pomognem, posećivao ih svakog meseca. Sada imam pašos, biometrijski, mogu da idem da ih vidim, ali eto, ne idem. Nemam s čim. Ponekad se čujem sa njima - kaže Dragi.
To mu je dovoljno, da bar zna da su živi i zdravi, da su dobro. Najviše kontaktira sa svojom najmlađom ćerkom, Anitom, koja ima 17 godina. Poslednji put se čuo sa njom pre tri meseca. Tada mu je rekla da planira da upiše fakultet, kao i da mu se starija ćerka Maja, verila.
- Neka joj je sa srećom, ne znam šta drugo da joj kažem. Ceo život sam radio, trčao, trudio se da im pomognem, da im obezbedim lep život, ali eto, dva udara i ceo život mi se srušio - kaže Predrag.
Nerado priznaje da često sebi uskraćuje na hrani kako bi skupio novac da dopuni račun za svoj prastari mobilni telefon, te da se javi deci u Srbiji.
- Kad imam neki dinar, uplatim i javim se. Minut je 40 denara. Oni se meni ne javljaju,
skupo je i za njih - pravdajući ih kaže Gašović.
Završio je srednju električarsku školu i kurs za vatrogasce. Nekada je radio na kapiji, kao portir, u staroj Elektrodistribuciji u Metalskom zavodu - Tito, živeo je u stanu svog oca koji je bio policajac, a na početku braka, njegova žena je živela sa njim. Bio je i dobrovoljni davalac krvi. Imao je puno prijatelja i još više poznanika. Ostao je na ulici kada je njegov brat nasledio očev stan, a potom ga i otkupio.
- Mnogo sam star sad da bih počeo da radim nešto drugo. Rođen sam na Mitrovdan, pa tako pamtim svoj rođendan. U stvari, nisam zaboravio ni rođendane moje četvoro dece, Anitin, Majin, Danijelov i Nenadov - kaže Dragi.
Sada mu je "Lice u lice" jedina nada da će preživeti.
- Svakog dana u 10 sati ujutru dođem ispred Gradskog trgovinskog centra u Skoplju. Mahom prodajem sam, iako poznajem sve druge prodavce, mlađi su od mene, pa i uspešniji. Često me na ulici sretnu ljudi koje poznajem, sa kojima sam radio, sa kojima se družio. Kad me vide odmah okreću glavu, a i ja im se od sramote ne javljam, ćutim - kaže Predrag.
Bez sažaljenja
Između Srbije i Makedonije
- Živeo sam normalno, družio se, radio i oženio. Suprugu sam upoznao u Srbiji. Prvo je došla ovde, ali nije želela da ostane, zato što se navikla na život u Srbiji. Ja sam u Skoplju imao posao, pa sam morao da ostanem, a ona se vratila kući. Često sam putovao tamo-vamo i bilo mi je dobro - kaže Predrag Gašović. |
