Nema života za Srbe u Hrvatskoj

Za vreme balkanskih ratova početkom 90-ih Srbi su proterani iz svojih sela u Hrvatskoj. Neke porodice su se vratile, ali im nije lako u staroj domovini, počinje reportaža pod naslovom "Tako mnogo prošlosti" u nemačkom "Berliner cajtungu".

PORUŠENO JOŠ NIJE OBNOVLJENO: Srpska kuća u Jošavici

"Iza Petrinje se uz put stišću bujne lipe i žbunja zove. Od svetlucavog Arena-centra na autoputu sa svojim prodavnicama, salonima automobila i ogromnim bioskopom, hrvatski Srbi su udaljeni samo 50 minuta. Jedno skretanje vodi putem punim rupa do ostataka kuća. Kada ste već pomislili da se vratite, pojavljuje se selo Jošavica", opisuje nemački reporter.

"Cveće na kapijama je prvi pokazatelj da kuće iza njih nisu prazne ruševine. Oko sedamdeset ljudi živi ovde, uglavnom izolovano na improvizovanim okućnicama. Sa puno prostora i puno prošlosti - i dobrom dozom prkosa."
 

"Jošavica je srpsko selo, kao i sva mesta u okolini. To se prepoznaje i po registracijama iz Novog Sada, koji leži 300 kilometara istočno, u Srbiji. Od bivših komšija neki povremeno dolaze u domovinu da je obiđu. Sigurno je da bi želeli da se vrate, ali - nema posla", ispričao je nemačkom novinaru predsednik sela Mileta Zubanović.

On je nekako uspeo sa šesnaest krava koje pasu na livadi ispred njegove velike kuće gde je nekada bio centar naselja.
 

"Ranije je većina imala i drugi stan u gradu, ali to je prošlo", rekao je 55-godišnji Zubanović.

Autobus sa kojim bi se moglo voziti u grad na posao, ne postoji. Nema ni vodovoda. Pre rata su Srbi u Hrvatskoj činili dvanaest odsto stanovništva, danas ih ima jedva četiri odsto. Od velikog egzodusa Srba u avgustu 1995. godine Hrvatska nema više problem sa manjinama, primećuje novinar "Berliner cajtunga". "Srećan put", poželeo je prvi hrvatski predsednik Franjo Tuđman koloni od oko 200.000 Srba, koja je na traktorskim prikolicima krenula put Srbije. Novinar podseća i na vreme kada je Hrvatska postala nezavisna država 1991. godine. Većinu Srba, piše, tada je uhvatio strah. Za to nije trebalo biti nacionalista, malo prisećanja je bilo dovoljno.

Jer, kada je Hrvatska postala nezavisna pre 50 godina - u to vreme uz pomoć Hitlerovog Vermahta - muškarci u crnim košuljama su odveli u logor većinu od tadašnjih 1.000 meštana Jošavice, od kojih je 272 ubijeno. Tokom 1991. godine, na početku balkanskih ratova, ponovo su ovuda šetali crnokošuljaši. Srbi su izgubili posao "jer su uneli nemir u kolektiv", stanovi su im oduzimani, a u nekim mestima je desetine njih odvedeno iz kuća i ubijeno.

JEDINA ZABAVA: Druženje uz pivo ispred lokalne radnje

 

Kada je hrvatska vojska umarširala 1995. godine u Jošavicu, pobeglo je, osim dva starca, svih 480 stanovnika sela. Danica Ranić i njen suprug Damjan su prvi koji su se osmelili da se vrate dve godine kasnije.

"Nije bilo struje, vrata su bila otvorena, sve je bilo opljačkano", ispričali su šta su zatekli.

Sada njihovu osmogodišnju unuku Milanu školski autobus vozi svakog jutra. Kada se vrati oko podneva, devojčici je uglavnom dosadno jer je drugo dete u selu još beba.
Da li bi bilo bolje da se Srbi iz Jošavice odreknu svoje pripadnosti, zapitao se nemački novinar.

"To im ne bi teško palo, jer govore isti jezik: srpski, hrvatski ili srpsko-hrvatski, kako god ko želi da se zove. Nacionalnost im se ne vidi na licu. Mile Zubanović, prva glava u selu, sleže ramenima, što bi otprilike moglo da znači: Ako Hrvati žele da budu pobednici u istoriji, onda mora da bude i gubitnika", zaključuje nemački reporter.