"Nudili i slobodu da optužim Slobu"

Biljana Plavšić za "Vesti" otkriva mnoge, do sada nepoznate detalje iz Haškog tribunala, od čega su svakako najzanimljiviji susreti sa Slobodanom Miloševićem, ali i pokušaji Karle Del Ponte da bude ključan svedok u procesu protiv njega.

Ne kajem se što sam priznala krivicu: Biljana Plavšić

Iz današnje perspektive. Da li biste uradili isto, odnosno da li biste otišli u Hag i priznali krivicu?
- Ne čuva se Republika Srpska i srpski narod skrivajući se. Otišla sam zato što nisam želela da čitav narod i država budu moj talac i od početka sam zagovarala ideju da je najbolje rešenje za sve čelnike Srpske bilo da svi odemo tamo, poređamo se i kažemo: "Krivica je samo moja. Ostavite Republiku Srpsku, ostavite narod.

Kome ste to rekli?
- Rekla sam i Karadžiću i Mladiću, ali obojica su tada govorila kako ih nikada neće uhapsiti, kako će se pre ubiti nego završiti u Hagu. Jednog su bukvalno preneli u Hag koliko je bio bolestan, a drugi je vitlao sa visuljkom po Beogradu. Jedino sam ja izašla pred sudije i to rekla.

Mogli ste i da ne kažete?
- Moj proces je bio krajnje jednostavan. Nisam imala potrebe da kombinujem, već da govorim istinu, pošto nisam u stanju da lažem. Možda bih drugačije razmišljala da sam bila mlađa, ali u trenutku kada sam otišla šta mi je značilo da dobijem pet godina više ili manje.

Čija je greška Srebrenica. Sigurno ste razmišljali o tome?
- Kako nisam. Pa 18 godina nam se nabacuje ta krivica. U Sarajevu već godinama za ovaj zločin optužuju međunarodnu zajednicu i tu se sa njima potpuno slažem. Jedino što bi trebalo da vidimo na koji način je međunarodna zajednica kriva njima, a na koji način je kriva meni.

Pročitajte još:

Biljana Plavšić: Neću da branim Karadžića

Bez dlake na jeziku: Plavšićeva sa reporterom "Vesti"

Šta hoćete da kažete?
- Puno sam knjiga pročitala na ovu temu, ali i zapisnik sa jedne od sednica Predsedništva BiH kojoj Izetbegović doslovce kaže: "Klinton me nagovara da pustim četnike u Srebrenicu. Mora biti masakr i ne manje od četiri ili pet hiljada žrtava i onda će oni intervenisati". Na to se digne general Sefer Halilović i kaže: "Jesi li ti Alija poludio". Kasnije sam pronašla i druge dokumente. Ali, malo ljudi čitaju.

PAKAO U ŠVEDSKOM ZATVORU
Odakle vama taj stenogram?
- Tokom suđenja, moji advokati su uzaludno tražili stenograme sa tih sednica. Uvek bi dobijali odgovor da ne postoje, jer u Sarajevu tada nije bilo struje. Dok sam u Hagu čekala transfer za Švedsku požalila sam se na to jednom Hrvatu, a on kao iz topa: "Profesorice, hoćete da vam dam te zapisnike? Sinoć sam se baš smejao šta ste im jednom rekli". Pitam ga zapanjeno odakle mu, a on mi kaže: "Pa mi kupili. Koštalo 20.000 maraka". Uživala sam čitajući ih, sve do transporta u Švedsku. Onda sam mu vratila.

Nikad više u Sarajevo

Živite u Beogradu, a rođena ste Sarajka?
- Do danas nisam tražila da mi se bilo šta vrati u Sarajevu, a znam da drugi jesu tražili i da im je vraćeno. Međutim, kada su mi rekli da treba uzeti Alijinu ličnu kartu, nisam htela ni da čujem da to uradim. Ali znate, ja nemam dece, a danas su muke velike da se preživi. Zato ne osuđujem nikoga ko je to uradio.

Da li je tajna, koji je Hrvat u pitanju?
- Paško Ljubičić. On je u Hagu bio optužen za zločine hrvatskih snaga u srednjoj Bosni.

U zatvoru u Švedskoj ste proživeli pravi pakao. Doduše, to ste mogli da izbegnete da ste pristali da svedočite protiv Miloševića?
- Tačno tako. U Švedskoj sam prošla kroz takav pakao da se to rečima ne može opisati. Ali, pritisci da budem ključan svedok protiv Miloševića su počeli još dok sam bila u Hagu.

Možete li s ove vremenske distance da otkrijete šta vam je sve nuđeno?
- Šta je sa vama? Ti pritisci su bili stravični, kao i ponude. Na kraju me je jedino zanimalo dokle sve to može da ide, pa sam sa njima igrala i pitala ih zbog čega mi te pogodbe nisu ponudili dok još nisam bila osuđena. Znate šta su mi odgovorili: "Sve se može srediti". Kada sam čula tu rečenicu da se sve može srediti, pao mi je mrak na oči i rekla: "Od mene sada nećete dobiti ni reči".

Sa Vama je prvo razgovarala Karla Del Ponte?
- Tako je. Ona je kasnije u svojoj knjizi "Lov" rekla da joj je jednom prilikom sudija Ričard Mej rekao da proces protiv Miloševića može da okonča jedan dobar svedok, a da je ona kao iz topa rekla: "Imam ga". Misleći na mene.

Nisam izdajnik!

Kako sebe danas ocenjujete: izdajnikom ili izdanom?
- Kako sebe mogu da smatram izdajnikom kada sam otišla u Haški tribunal, zaštitila ljude da ne pate od sankcija mog eventualnog skrivanja, a tokom boravka u Hagu i dok sam služila kaznu, nikada mi nije palo na pamet da Republika Srpska ili Srbija treba za mene bilo šta uradi. Svesno sam se distancirala od svih.

Ovo Vas pitamo zato što ste jednom izjavili da ste priznali krivicu jer niste mogli da dođete do svedoka koji bi vas odbranili?
- To je apsolutno tačno. I zna se ko je sprečavao ljude da dođu da svedoče u moju korist. Ko im je pretio životima i životima njihove dece. A verujte, moj slučaj bi bio završen samo da sam imala prilike da dovedem jednu osobu od autoriteta koja bi ispričala kakva je bila moja stvarna pozicija u Predsedništvu RS. Ne znam da li bi me tada oslobodili, ali bih imala prilike da kažem o svojoj ulozi, jer ja tu priliku na suđenju nisam dobila.

KARLA HTELA DA ME PODMITI CIGARETAMA
Šta ste razgovarali sa njom? Šta vam je konkretno nudila?
- Nikada nije bilo nekih konkretnih ponuda, ali jednom prilikom, kada sam zapalila cigaretu rekla je: "Gospođo Plavšić. Ovo nije pravi malboro, ja bih vas snabdevala sa originalom". Valjda sam tada i predosetila šta tačno planira, a potvrdu sam dobila mnogo kasnije, kada je u svojoj knjizi napisala da je planirala prvo da mi ponudi cigarete, pa onda, mic-po mic, da ide dalje. Mislila sam se, idiote jedan, jel stvarno misliš da bih se prodala za cigarete.

Kako se sve to završilo?
- Tako što sam joj rekla da može da me natera u sudnicu jer ionako nisam slobodan čovek, ali da ne može da me natera da lažem. Nedugo potom je obelodanila da odustaje od mene kao nekredibilnog svedoka za Tužilaštvo.

Zaboravio je i Dodik

Dodik vas je dočekao. Da li je on jedini sa kojim kontaktirate ili su vas svi zaboravili?
- Narod me i dalje prepoznaje na ulici. Staje da se pozdravimo, da se fotografišemo. Kada je reč o zvaničnim susretima imala sam kasnije jedan u Banjaluci i to je sve. Vreme prolazi, zaboravlja se. Jedino što čujem je da se danas svi kunu u Dejtonski sporazum. Najveći neprijatelj Srba, Ričard Holburk je smislio nešto najbolje za nas.

Ipak, ma koliko ste izbegavali da se sa Miloševićem viđate tokom rata, videli ste ga u Hagu.
- Kada je trebalo da bude prebačen na naš sprat, pozvala me je zatvorska uprava i rekla da ne smemo da kontaktiramo, rekla sam im "ako za vreme rata nisam sa njim kontaktirala, šta mi je sada problem". Međutim, on je stalno imao potrebu da razgovara sa mnom.

Kako je izgledao vaš prvi susret?
- Kada sam ga ugledala rekla sam mu: "Ne znam da li mi je ovo gore ili ono što ste mi ranije priređivali".

Šta je on odgovorio?
- Pravdao se. Kleo mi se da za većinu ružnih stvari apsolutno ništa nije znao. Od njega sam i saznala da je dobar deo tih stvari organizovao Karadžić.

Kada vam je to pričao?
- U šetnji. Prišao bi mi i sam počinjao razgovor. Imao je želju da mi objasni neke svoje poteze koji su ga valjda opterećivali. Sumnjam da je nešto drugo u pitanju, jer sam ga čitala kao bukvar.