Svedok: Arkan i "Žute ose" bili van kontrole, žrtve su i Srbi i Muslimani
Svedok odbrane Branko Grujić je na suđenju Radovanu Karadžiću u Tribunalu u Hagu, negirao krivicu vlasti bosanskih Srba za zločine nad Muslimanima u Zvorniku 1992. godine.
Grujić je zbog zbog tih zločina u Srbiji osuđen na šest godina zatvora koju je izdržao.
Kao i raniji Karadžićevi svedoci iz Zvornika, Grujić koji je bio lider Srpske demokratske stranke i njenog Kriznog štaba u toj opštini, za teška i masovna zlodela nad muslimanskim meštanima optužio je paravojne snage iz Srbije, poput Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića-Arkana i "Žutih osa", nad kojim lokalni
zvaničnici, kako je tvrdio, nisu imali nikakvu kontrolu.
Posle "deblokade" Zvornika 9. aprila 1992 "Arkan i njegov 'major Peja' preuzeli su kontrolu", ostavljajući lokalne srpske vođe "bez ikakve vlasti", izjavio je Grujić. "Taoci i žrtve" sprskih paravojski, zatim su bili "i Srbi i Muslimani".
Grujić je svedočio da je Karadžića o zlodelima paravojnih formacija obavestio jula 1992, kada je stanje u Zvorniku postalo neizdrživo, i zatražio od njega pomoć. Kako je kazao, Karadžić je bio "iznenađen" i "zapanjen", ali je naložio da specijalna policija
razbije paravojske u Zvorniku što se ubrzo i dogodilo.
Tužiteljka Katrina Gustavson podsetila je svedoka u unakrsnom ispitivanju da ga je sud u Beogradu 2010. proglasio krivim, između ostalog što nije sprečio progon Muslimana i mučenje i ubistvo oko 700 muslimanskih muškaraca.
Grujić je uzvratio da je bio "osuđen bez ijednog dokaza" jer je "sud po svaku cenu hteo da me osudi". "To je trebalo izdajničkom režimu (tadašnjeg predsednika Srbije) Borisa Tadića, da hoda po Briselu i po Bosni, da se izvinjava".
Tužiteljka je svedoku predočila da je, suprotno njegovoj izjavi da su hiljade Muslimana svojom voljom, juna 1992. otišle iz zvorničkog sela Kozluk, sud u Beogradu utvrdio da su oni bili proterani, pošto su im srpski zvaničnici, uključujući i Grujića, dali kratak rok da odu i obezbedili im prevoz.
"To nije tačno. Sud je poverovao lažnom svedoku", odgovorio je Grujić, ostavši pri iskazu da su Muslimani sami izrazili želju da odu, a da im je Ražnatovićev "major Peja" kao uslov postavio samo da odu preko Srbije, da se kasnije ne bi pridružili Armiji BiH.
Citirajući beogradsku presudu, zastupnica optužbe navela je i da su u progon Muslimana iz Kozluka i drugih zvorničkih sela bile umešane i "više vlasti" bosanskih Srba, sugerišući da je to sam Karadžić.
Ponavljajući da se Karadžić zalagao za zaštitu nesrba, Grujić je to negirao. Po svedoku, Karadžić "nijednu reč nije progovorio" o iseljavanju Muslimana, a "ne dao Bog" da je to naredio.
Iz ratne beležnice komandanta VRS Ratka Mladića, tužiteljka je Grujiću citirala reči koje je on izgovorio na sastanku u Zvorniku, 30. juna 1992, u prisustvu Karadžića. Mladić je zabeležio Grujićeve reči da je "sprovedena predsednikova odluka da u Kozluk i Divič naselimo našu decu".
"Nikad ove reči nisam izgovorio, niti sam pomenuo predsednika Karadžića. Mladić je ili bio pijan, ili nije dobro čuo... a voleo je da popije", uzvatio je Grujić.
Citirajući dokumente, Gustavson je tvrdila i da je Karadžić već u maju 1992. znao za zločine "Žutih osa" i drugih paravojski, ali je svedok i to odbacio, tvrdeći da je predsednik prva saznanja dobio od njega tek jula.
Grujić, međutim, nije opovrgao tvrdnju tužiteljke da je Ražnatovića, pre napada na grad u aprilu 1992, u okolinu Zvornika doveo komandir policijske stanice.
"Arkan je sve odlučivao i komandovao" tokom napada na Zvornik, a zatim je to prepustio svom "majoru Peji", rekao je Grujić. Potvrdio je da su lokalne vlasti, posle zauzimanja Zvornika, pozvale i smatrale dobrodošlim sve srpske dobrovoljce i da ih nisu pitali ko su i odakle su.
Grujić nije negirao ni da je on sam, 8. aprila 1992, poželeo dobrodoslicu Vojinu Vučkoviću zvanom "Žuća", vođi "Žutih osa", koje su kasnije počinile teške zločine nad Muslimanima. "Nama je bila dobrodošla svaka ruka i svaki čovek... Tačno je da nisam pitao ko su i odakle su".
Pošto mu je tužiteljka predočila dokumente, Grujić je kazao da je tačno i da su lokalne vlasti plaćale "dobrovoljce" uključene u lokalnu Teritorijalnu odbranu, od kojih su, istovremeno, strahovale. Kazao je da je to činjeno na zahtev komandanta TO Marka Pavlovića, za koga se kasnije ispostavilo da se zove Branko Popović i da je blizak Službi državne bezbednosti Srbije.
