Srbi teško do posla, Srpkinje nikako
U istočnoj Slavoniji svi teško nalaze posao, još je teže ako ste Srbin, a najteže ako ste Srpkinja. Udruženje B.a.B.e. odlučilo je da proveri kako Zakon o suzbijanju diskriminacije funkcioniše na terenu. "U Kninu smo imali primer iskusne medicinske sestre, naravno Srpkinje. Iako je kninska bolnica osamostaljena, iako im nedostaje kadra, ova žena, koja se javljala na brojne konkurse, nije mogla nikako da dobije posao", kaže predsednica udruženja B.a.B.e. Sanja Sarnavka.
Predsednica udruženja B.a.B.e. Sanja Sarnavka ističe da se u selima opštine Erdut gde su Srbi u većini vidi kako je metropoli teško odrešiti kesu. Dovoljno je reći da je tamo nezaposleno 68 posto radno sposobnog stanovništva.
U istočnoj Slavoniji svi teško nalaze posao, još je teže ako ste Srbin, a najteže ako ste Srpkinja. Udruženje B.a.B.e. odlučilo je da proveri kako Zakon o suzbijanju diskriminacije funkcioniše na terenu.
Članice udruženja obišle su Vis, Čakovec i Mursko Središče, gde su posebnu pažnju obratile problemima romske manjine, a probleme srpske nacionalne manjine zabeležile su u Dalmaciji i Slavoniji. U Dalmaciji su posetile Knin, Drniš, Biskupiju i Prominu, a u Slavoniji Pakrac, Lipik, Požegu i opštinu Erdut.
Koliki je interes vaše istraživanje pobudilo kod saborskih zastupnika, budući da je projekat predviđao i njihovo uključivanje?
- Gotovo se nigde nisu odazvali, a još je žalosnije da to građani uopšte nisu očekivali... Misle da od njih ništa ne treba zahtevati. Naravno, u razvijenim demokratijama situacija je suprotna. Tamo i najmoćniji političari odgovaraju i na banalna pitanja, jer osećaju odgovornost.
Kada govorimo o srpskoj manjini, zašto ste izabrali baš ruralna područja i manja gradska središta u Slavoniji te područje Knina i okoline?
- Zanimao nas je život u manjim sredinama, kojima je Zagreb daleko. Što se tiče srpske nacionalne manjine, zanimala nas je razlika između života u područjima gde je većina Srba nakon reintegracije ostala i na području Pakraca i Knina gde se dogodio egzodus srpskog stanovništva i gde su političari selili ljude kao da se radi o nameštaju, ne razmišljajući koliko su krhke socijalne veze, kako će ta područja ostati socijalno, emotivno i ekonomski devastirana, te koliko će vremena trebati da se uspostavi relativno normalan život.
Da li se vaše istraživanje približilo odgovoru na pitanje koliko je teško danas biti žena, uz to Srpkinja, na tim područjima?
- Problemi su svugde slični, ali postoje i specifični koje imaju Srpkinje. Bili smo u selima opštine Erdut gde su Srbi u većini. Tu se jako lepo vidi kako je metropoli teško odrešiti kesu i kako novac tamo ne dolazi. U istočnoj Slavoniji svi teško nalaze posao, još je teže ako ste Srbin, a najteže ako ste Srpkinja.
Kakva je situacija u Kninu oko zapošljavanja?
- Tamo smo imali primer iskusne medicinske sestre, naravno Srpkinje. Iako je kninska bolnica osamostaljena, iako im nedostaje kadra, ova žena, koja se javljala na brojne konkurse, nije mogla nikako da dobije posao. Ona je poprilično sigurna da je to zbog njene nacionalnosti.
Tu dolazimo do još jednog zakona koji se ne primenjuje, a to je Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, prema kome bi jedinice lokalne samouprave trebalo da u javnoj upravi zapošljavaju pripadnike manjina u skladu sa njihovim udelu u stanovništvu. Međutim, ne postoji nijedno mesto u kojem se to primenjuje...
Kada smo mlade u Pakracu pitali ko je najdiskriminisaniji, jedan je dečko rekao da misli da su svi diskriminisani: "Roditelji jer nemaju novca za naše izdržavanje i za život, bake i dede jer o njima nema ko da brine, a nama mladima je najteže jer idemo na internet i vidimo kako naši vršnjaci žive, a naši to ne znaju, pa misle da tako mora biti...", kaže Sanja Sarnavka.
