Zaboravljeni Huso vratio se u Bratunac posle 21 godine
S kesom u ruci, Huso Borić iz bratunačkog sela Suljići, krenuo je u januaru 1992. godine "trbuhom za kruhom" da traži posao u Srbiji, a s kesom se i vratio pre desetak dana?!
Huso je pošao pre rata da kao sezonski radnik ostane nekoliko meseci, a zadržao se više od 21. godine. Nije imao nikakav kontakt sa familijom i komšijama. Ne nalazi se na spiskovima nestalih u ratu, jer je otišao pre izbijanja sukoba u BiH, a nije ga niko ni tražio.
Pre deset dana, već davno zaboravljeni Huso pojavio se u svom rodnom selu i iznenadio starije komšije koji su ga poznavali. Mlađi iz ovog sela nisu ni znali za njega. U selu nije zatekao ni skromnu roditeljsku kuću, a umesto nje komšije su mu dale "tornu" kolibu od dva metra kvadratna i u njoj boravi.
"Otišao sam 24. januara 1992. godine. Ubrzo je počelo 'ono što nije trebalo' i više se nisam mogao vratiti. Tako sam ostao", kaže Huso, koji je otišao kao 40-godišnjak, a vratio se kao stariji čovek iz "pečalbe".
Radio je razne poslove u Srbiji i Crnoj Gori i zarađivao za život. Najviše je vremena proveo brinući o stoci kod raznih domaćina, zatim u zadrugama, dok su postojale, čistio je štale, istovarao kukuruz, kopao, čuvao bostan i obavljao razne fizičke poslove. Prvo je radio u Pećincima, pa u Rumi, Inđiji, po selima u Bačkoj, a onda je jedno otišao u Crnu Goru i tamo radio u Beranama, Andrijevici i ispod Prokletija. Čuvao je bostan u Bačkoj, a ovce na Komovima...
Zbog rata nije mogao da se vrati, a kasnije nije mogao da pređe granicu, jer su mu dokumenta "zastarela", odnosno istekla. Kaže da je više puta pokušavao. Dolazio je do Drine, sedeo na obali i gledao preko reke prema zavičaju.
"U zadnje vreme odlučio sam da pređem - pa šta god bude. Zakačio sam se za teretni voz iz Loznice i tako sam prešao u Karakaj i došao", objašnjava povratnik Huso.
Roditelji su mu umrli, za braću ne zna gde su, a kuća je porušena. Svoju porodicu nikada nije formirao. Kaže da oseća kao da je veliki teret skinuo s leđa kada se vratio u svoje selo, kao da mu je "skinuta tona cementa".
Huso ne brine kako će provesti iduću zimu, naučio je da spava gde stigne - po štalama i stanicama, a leti pod topolama češće nego u kućama. Kolibu, koju je dobio, smestio je pod orah i u toj hladovini odmara posle 21 godine rada i nadničenja po Srbiji i Crnoj Gori. Kolibom zadovoljan iako, kako ističe, "izlazi na rikverc". Ne žali se ni na šta i ni na koga. Hodao je, radio najteže poslove, potucao se po svetu, a ništa nije stvorio ni zaradio.
Huso Borić iz bratunačkog sela Suljići s kesom u ruci otišao je iz rodnog sela pre 21. godinu i s kesom se vratio posle više od dve decenije. To mu je sva imovina i nasleđe
