Pacovski kanali (11): Umorni na saslušavanju

Profesor je sve ređe odlazio na razgovor u sarajevsku policiju, a njegov iskaz sarajevskim udbašima već je dostigao 9.000 gusto kucanih stranica.

Nadbiskup Sarić

Odlasci u sarajevsku policiju su se proredili, ali je islednike još dosta toga zanimalo o kanalima profesora Draganovića.
 

- Da li vam je Bajer plaćao i za putovanja po Švedskoj?

- Ne, ne. To mi je u cjelini refundirao dr Krešimir Zorić. U Švedsku sam putovao za Uskrs i tamo bih ostajao po dve neđelje.

- Zašto prećutkujete da ste se tamo viđali sa dr Pešeljom, Mačekovim ličnim sekretarom?

- Ne prećutkujem, samo me niste pitali. Dr Pešelj radi u Vašingtonu kao advokat. Ustaše mu nisu pomagale jer je jednom otišao na parastos Draži Mihailoviću, što je bilo neoprostivo. A on je meni pričao kako je za čistu nezavisnu Hrvatsku kako ju je zamišljao Pavelić.  Draganović je voleo da putuje i kad god bi mu se ukazala prilika odlazio je iz Rima. Prema sopstvenom kazivanju, više od 200 puta putovao je u Južnu Ameriku, Kanadu i SAD. Na svakom putovanju vešto je koristio priliku da pored zvaničnog obavi i neki posao za neku od obaveštajnih službi za koje je radio.
 

- Putovanja dosta koštaju, ko je sve to plaćao, profesore?

- Kako kad. Uglavnom onaj ko me je slao na put. Retko sam plaćao sam svoja putovanja.

Posleratni razrušeni Berlin

 

- Ko, na primer?

- Ako su bile u pitanju crkvene stvari, onda Vatikan. Eto, na primjer, Vatikan me je slao svaki put kad ih je nešto interesovalo o nadbiskupu Šeriću koji je živio u Austriji, Španiji i Švajcarskoj. Ja sam mu jedno vrijeme bio lični sekretar i Vatikan je smatrao da mu se moram naći, naročito otkad se teško razboleo u Madridu, gđe je i umro. Nekada sam za isti put naplaćivao troškove od dve ili više strana, zavisi kome sam sve dostavljao izveštaje po povratku.

- Jeste li držali govore prilikom susreta sa hrvatskom emigracijom?

- Toga sam se klonio koliko sam mogao. Nisam podržavao nijednu organizaciju na javnim istupima. Nikada nisam rekao da braća Hrvati moraju stati na stranu Branka Jelića.
 

Skroman, ne siromašan

- Gledajući vaše štedne knjižice vidim da vi niste bili siromašan čovjek - reče Josip Špebaz prilikom jednog od poslednjih ispitivanja.

- Nikada i nisam rekao da sam siromašan čovjek, gospodine. Govorio sam da sam skroman, ako se sjećate, i to što se nalazi na mojim knjižicama je upravo posljedica toga.

- Kako jedan sveštenik može da zaradi toliki novac, osim špijunažom?

- Ličnim angažovanjem sam zaposlio više od šest hiljada ljudi koji su u italijanskim logorima čekali da ih neko primi. Evo jednog primjera. Ako iz Njemačke stigne vijest da im treba stotinu ljudi za rad na građevinama, ja bih putovao u Majnhajm i tamo bih dobijao dnevnice i novac za posredovanje. Sa svakog putovanja vraćao sam se sa najmanje tri hiljade dolara. Vremenom se nakupilo, a ja nisam bio trošadžija.

- Bili ste jedno vrijeme i na platnom spisku njemačke obavještajne službe.

- Ja to ne bih nazvao platni spisak. Tačno je da sam određene svote od njih uredno dobijao, ali to je bilo samo u vreme timskog rada mene, Varoša, Orlovića i Pavličića. Posle toga nismo dobijali novac, osim Varoša koji je ostao na spisku Ernesta Bajera.
- Teško mi je da povjerujem u to, profesore!

- Kako vam je volja, ali tako je bilo.

- Sve mi se čini da sebe želite prikazati važnijom osobom u njemačkoj službi nego što to stvarno jeste bili.

- Ama, ne, gospodine! Zašto bih to radio? Bilo, pa prošlo. Bajer je bio šef jakog obavještajnog punkta. Ja sam za njih putovao i radio samo u Trstu, Bariju, Milanu i Rimu.

Gotovina iz Berlina

- Dobro, a kako su vam Njemci plaćali?

- Uvjek gotovinski. Nikada ništa nisu slali poštom. Nekad bi mi novac davali kad dođem u Minhen, ili bi mi Bajer donio pare u Beč kad je poslom dolazio. Ja sam izdavao priznanice za primljeni novac i to je tako išlo godinama.

Suština razgovora već je bila poznata od starta. Draganović je vremenom shvatio da ga jugoslovenska tajna policija koristi da dozna nešto što ne zna, a i potvrdi ono što je poznato. Tadašnjoj Jugoslaviji je Draganović bio daleko korisniji živ i relativno slobodan, nego streljan zbog optužbi za ratne zločine. On je čovek koji je mnogo znao i to mu je bilo od presudne pomoći za taktiku u razgovorim sa Titovim obaveštajcima.

Bio je gotovo potpuno uveren da mu se neće ništa dogoditi, ali je oklevao da se opusti.
S druge strane, islednici su se već izmorili. I oni su uglavnom dobili što su hteli, pa je ostalo samo da se srede još neke rupe u razgovorima. Iskaz profesora Krunoslava Draganovića do tog trenutka stao je na oko devet hiljada gusto kucanih stranica, ne računajući beleške koje još nisu bile potvrđene. Povremeno bi Draganović putovao u posetu sestri u Slavonski Brod. U Sarajevu se nije družio previše. Vreme je ubijao tragajući za dokumentima i knjigama koje bi mu pomogle u pisanju knjige. Bio je skroman. Škrt, bolje rečeno.

Kafanu nije obilazio, odela su koja su mu doneli po povratku još je nosio i nije mu na pamet padalo da novac troši na bespotrebne stvari. Čitao je u osami, kao da se plašio ljudi jer je bio opštepoznat ustaški aktivista, pa bi ga neko mogao lako prepoznati i možda poželeo da mu naudi. Ipak, presudno za samoću bilo je dežurno oko tajne policije koje ga je stalno posmatralo a da to nije znao. Tajna služba se okrenula radu u inostranstvu. Draganović više nije bio problem. Tako su prolazili meseci, a on je sve ređe odlazio na razgovor u sarajevsku policiju.