Pacovski kanali (10): Tajanstveni Salcberger
Posebno mesto u saslušavanju Krunoslava Draganovića zauzimale su njegove veze s Andrijom Artukovićem.
- Kad ste boravili u Americi sreli ste se sa Andrijom Artukovićem. - Jesam, bio sam njegov gost na jednom ručku. To je bilo 1961. godine Posjetio sam ga u Sufisajdu kod Los Anđelesa. Živi tamo sa suprugom i petoro djece, a ja ga znam još iz školskih dana kad je bio u katoličkom studentskom društvu, struji orlovsko-križarskoj. On je bio ustaški ministar unutrašnjih poslova, ali mi se uvijek činilo da je pravu vlast nad njim imao Eugen Kvaternik. Inače, sad na njega svi motre. I Srbi i Jevreji, pa ga zato čuva američka policija i neka specijalna straža. Ipak, posle razgovora sa njim, shvatio sam da ga ništa više ne zanima i da sigurno ne radi za neku stranu tajnu službu.
Josip Špebaz detaljno se raspitivao o kontaktima nemačke tajne službe sa Draganovićem i vezama sa pacovskim kanalima. Pogledao je na sat. Radno vreme je odavno prošlo, osećao je nezadovoljstvo više nego umor. Stalno je imao osećaj da iz profesora izvlači manje nego što mu je sam mogao reći. Negde je očigledno grešio u ispitivanju.
- Znači, sutra u isto vrijeme gospodine?
- Ne profesore. Nećemo se sutra vidjeti. Imam neka posla i neću biti u Sarajevu nekoliko dana.
Josip toga dana nije navratio u obližnju kafanicu, gde je imao običaj da popije koju sa kolegama. Prošao je pored nje, a da se nije ni okrenuo.
- Josipe! Josipe! - začu da ga neko zove.
Okrenu se i ugleda da ga Milan doziva mašući rukom da svrati. Odmahnuo je i prošao dalje. Sutradan, čim je došao u kancelariju zatražio je od sekretarice da ga prime Ljubo i Sead.
- Pa, kako napreduješ s poslom drugar?
- Traljavo, eto kako ide drugovi!
Potom im potanko objasni da je negde pogrešio u taktici i da ne znajući verovatno stalno ponavlja istu grešku.
- Znate ima jedna otežavajuća okolnost. Toliko sam upoznat sa svime što je pop činio u inostranstvu, a opet mi neke stvari neprimjetno promiču. Po svemu sudeći i on je to primjetio i vrlo vješto koristi moju slabost.
- Nema nam druge Josipe, osim da porazgovaraš sa Milanom kako bi te on zamjenio.
Novi islednik
Milan je preuzeo slučaj. Bez razmišljanja. Pozvao je Draganovića odmah izjutra na razgovor. Sveštenik je stigao u dogovoreno vreme.
- Izvolite samo profesore. Ja sam vaš novi isljednik.
- A gospodin Josip, što je sa njim?
- Josip radi na jednom drugom slučaju. Profesore, ja sam prelistao dosadašnji dosije. Nisam čitao baš najpažljivije, pa se nemojte ljutiti ako vam neka pitanja postavim a vi ste na njih već odgovarali. Vi ste profesore, pre nekoliko dana rekli da ste sa njemačkom obavještajnom službom kontaktirali isključivo pismeno, uglavnom preko posrednika. Znači li to da ste se potpisivali punim imenom?
- A, ne, gospodine. Moje ime u njemačkoj kartoteci je bilo pod šifrom. Zvali su me Salcberger, u mene su uveliko sumnjale i ustaše.
- Otkud baš taj nadimak?
Strah od izdaje
Ante Pavelić nije verovao Draganoviću iako ga je ovaj spasao. Nije posredi bilo samo političko razmimoilaženje u kojem je Pavelić insistirao da budu pobijeni ili zastrašeni svi koji se s njime ne slažu. Razlog je bio samo Pavelićevo bekstvo. Naime, Pavelić je u Argentninu trebalo da krene 1947. ali je odlazak odložio posle onoga što se dogodilo generalu Vladimiru Krenu, komandantu NDH vazduhoplovstva. Naime, Kren je taman pred beg iz Đenove skinut s broda s još nekoliko desetina Hrvata, da bi svakoga saslušao britanski službenik Stiven Klisold koji je odmah izdvojio Krena i još dvojicu ustaša koje su italijanske vlasti izručile SFRJ. Kren je na saslušanju rekao kako je u zatvoru čuo da spisak onih koji će biti izručeni Jugoslaviji pravi niko drugi do Krunoslav Draganović. Kren je 2. decembra 1948. streljan. Pavelić je pomislio da je prava meta bio on, jer se samo pukim slučajem nije našao na tom brodu. Za izdajnika je označio Draganovića. |
- Znate, to bi trebalo da znači Tuzlak. Rodom sam iz Brčkog, a taj grad je pripadao okrugu Tuzla i valjda zbog toga takva šifra. I kad se raspala saradnička mreža Nijemaca među ustašama, ja sam pristao da i dalje sarađujem, pod uslovom da to ostali ne znaju. Oni su se već uveliko bavili spletkama, kao ko je imao ljubavnicu, ko je s kim u zavadi i tome slično. To mene nije zanimalo, ali jeste Amerikance i oni su preuzeli deo kontakata koje su nekad imali Nijemci. Čak su mi neki iz hrvatske emigracije prijetili i smrću, pa sam od Italijana dobio obezbjeđenje na neko vrijeme.
- Posljednjih godina radili ste u Austriji gdje ima dosta naših iseljenika. Jeste li sa njima kontaktirali?
- Svakako gospodine, svakako, ali ne kako bih njemačkoj službi davao informacije iz Jugoslavije. Znate, oni su od mene tražili delikatnije informacije, jer su me tretirali kao obavještajca više klase. Kad je riječ o Jugoslaviji najviše sam se interesovao za kardinala Šepera i to je manje-više sve. Josip je prošao pored Milana jednog dana u zgradi službe.
- Pa, kako napreduješ Milane?
- U pravu si bio Josipe. Kad bi popa iznova i iznova ispitivao, svaki put bi nešto novo saznao. Sledećeg dana Milan je uredno nešto beležio u svoj blok.
- Dobro, da krenemo dalje. Juče smo se ispričali o bečkoj, njemačkoj i ostalim vezama. Sad mi recite ko je u Trstu održavao veze sa Amerikancima.
Trst centar obaveštajaca
- Bilo ih je više. Trst je svima bio veoma zanimljiva zona. Sigurno je da je sarađivao doktor Jeršimović. On je slovio za čovjeka sa veoma tačnim informacijama.
- Niko vam nije rekao koje su to informacije?
- Taj čovjek je imao dosta drugova sa vojne akademije koji su bili kasnije oficiri u komunističkoj Jugoslaviji. Pretpostavljam da je taj čovjek davao informacije vojne prirode.
- Kako se zove taj Jeršimović?
- Nikola. Nisam ja, znate, bio s njim u bliskim odnosima. Zato se previše i nisam raspitivao o njemu.
Razgovori su trajali sve duže i bili sve jaloviji. Milan je počeo da oseća istu zebnju kao i Josip. Bio je mrzovoljan jer su on i profesor upali u lavirint imena i događaja pomešanih sa ogromnom željom da jedan drugoga nadmudre. Izlaz se nije nazirao. Kad je Milan pokušao da se posavetuje sa Josipom, koji je ipak o pacovskim kanalima znao neuporedivo više, ovaj mu je predložio da se ispitivanje dalje nastavi tako što će se islednici smenjivati. Na taj način uspeli bi da se ne umaraju previše, a možda, ako budu imali sreće, malo i zbune profesora, pa doznaju nešto više.
