Slepa vožnja na autoputu

Za Gorana Hadžiljoskog Čajku iz Tetova može se reći da je čovek sa druge strane straha. Večiti avanturista i ekstremni sportista prvo je sa motorom uspeo da se popne na najviši vrh Šar- planine, a potom je to isto uradio i automobilom.

Pobeđivao je na brojnim auto-moto trkama širom nekadašnje Jugoslavije. Kada je nestala zajednička država, konkurenciju u Makedoniji više nije imao, pa je počeo da se bavi ekstremnim sportovima. Od tada je postigao desetak podviga koje na Balkanu do danas još niko nije uspeo da uradi. Vozio je devet puta motor, i to vezanih očiju, autoputem od Tetova do Gostivara (17 kilometara i 900 metara), a sada namerava da to izvede i pred Ginisovom komisijom.
Prvi motor je dobio 1977. godine kada je završio osmi razred. Bio je to čuveni tomos.

- U bivšoj Jugoslaviji učestvovao sam u 164 moto-trke, a ni sam ne znam koliko imam osvojenih nagrada i pehara. Kada je nestala zajednička država, moto sport u Makedoniji je pao na niske grane, a konkurencije takoreći nije ni bilo - priča Goran.

Za ekstremne sportove zainteresovao se na uličnim trkama, gde se na pobednika kladi u novac. Učestvovao je u 210 takvih rulet-trka i nikada nije izgubio.

- To su ilegalne trke koje se održavaju noću na autoputu. Veoma su opasne. Kada sam se zasitio tih trka, poželeo sam da motorom osvojim Titov vrh na Šar-planini. Visok je 2.747 metara i drugi je po visini u Makedoniji. Planinari kažu da je teško popeti se na njega i pešice, a kamoli na motoru. Za ovaj poduhvat sam se te 1999. godine pripremao četiri meseca. Od podnožja do vrha sam vozio četiri sata. Nisam mogao ni sekund da stanem da bi se odmorio. Morao sam da vozim sve vreme, a za tih četiri sata vožnje oslabio sam četiri kilograma i potrošio 24 litra benzina. Sve vreme je bio uspon od 70 do 80 stepeni, a nema nikakvog puta - priseća se svog podviga Čajka.

Za sebe kaže da ima više života nego mačka. Hrabri ljudi su vlasnici svoje sudbine, ali bez dugih i mukotrpnih treninga i velikog životnog iskustva nemate šanse da nešto više postignete. Običnog motordžiju brzina može samo da razdvoji od života - kaže Čajka.

- Osvajanje Titovog vrha autom trajalo je čak 11 sati. Vozio sam pežo 205 GTI, ali prepravljen za ekstremnu vožnju. To je bilo 2005. godine. Spuštanje je bilo još teže jer na takvoj strmini ne pomaže ni nožna, ni ručna kočnica, samo veština - objašnjava Čajka, koji se uveliko priprema da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda vozeći vezanih očiju na motoru. Komisija Ginisove knjige rekorda traži da za vreme poduhvata jedno policijsko vozilo ide ispred, a drugo iza njega, da budu prisutni vatrogasci i hitna pomoć, a da na motoru nema nikakve elektronike kako bi obaranje rekorda bilo verodostojno.

- Vožnja vezanih očiju i vožnja žmureći sasvim su različite. Ja kacigu stavljam na glavu, oči su mi otvorene, ali preko vizira se lepi nekoliko slojeva crne lepljive trake, a na kraju se sve prska crnim sprejom. Kada su vam oči u mraku, a niste zažmurili, lakše se orijentišete. Znam dokle mogu prstom da dam gas i kojom brzinom idem, a da bih znao gde se nalazim na autoputu brojim u sebi. Recimo, ako dođem do broja 450, znam da sam već u blizini sela Žerovljane. Ni održavanje pravca nije problem. Na putu postoji malo udubljenje od vozila koja su njime godinama prolazila. Vozim po tom žljebu, a ako motor izađe, osećam na volanu i vraćam ga nazad u žljeb - priča ovaj 50-godišnji avanturista.

Priznaje da postoji još jedna caka, ali je čuva kao tajnu.