Mojkovac: Pogrešno svetlo za dve smrti
Tragediju u tunelu Rudnica, nadomak Mojkovca, u kojoj su poginuli radnici firme ZGOP iz Novog Sada, Ranko Kašiković iz Novog Sada (53) i Goran Gavrić (55) iz Gajdobre, a povređene 43 osobe, režirao je teški nesporazum više aktera, pišu "Novosti".
Postupajući po nalogu zamenika osnovnog državnog tužioca u Bijelom Polju, Vesne Šćepanović, policija je uhapsila šefa gradnje u preduzeću ZGOP Veljka Markovića (51) iz Inđije i otpravnike stanica u Mijatovom Kolu i Mojkovcu - Goluba Dulovića (41) i Nova Rosića (46), koji su osumnjičeni da su počinili teško krivično delo kršenja protokola bezbednosti.
|
Putnici međunarodnih vozova ka Podgorici i Baru, od Bijelog Polja mogu, do daljeg, korisiti autobuski prevoz. Od Bijelog Polja ka Beogradu vozovi saobraćaju po redu vožnje. |
Prema prvim rezultatima istrage, jasno je da je otpravnik na železničkoj stanici u Mojkovcu, Novo Rosić, dao zeleno svetlo za kretanje putničkog voza Bar - Bijelo Polje. Posle tri minuta, voz je brzinom od 50 kilometara u tunelu naleteo na dresinu kojom su se tri radnika ZGOP kretali ka Mojkovcu.
Prema onome što su "Novosti" saznale posle saslušanja uhapšenih, ali i drugih, izvesno je da je Rosić dao signal za kretanje tek kada je Marković potpisao protokol da je pruga prema Bijelom Polju "čista".
|
Zbog rekonstrukcije i remonta, vozovi su se do utorka, tim delom pruge kretali brzinom od 30 kilometara na sat. Na dan tragedije, dato je odobrenje da se brzina vozova poveća na 50 kilometara na sat, što je, uprkos nemaru "kumovalo" nesreći. |
Veljko Marković (51) iz Inđije i otpravnici stanica u Mijatovom kolu i Mojkovcu - Novo Rosić i Golub Dulović, provešće najmanje mesec dana u pritvoru, zbog sumnje da su počinili teško krivično delo protiv bezbnednosti železničkog saobraćaja.
Njima je u četvrtak posle 18 časova tu meru odredio istražni sudija Osnovnog suda u Bijelom Polju Ivan Adamović, po zahtevu zamenice osnovnog državnog tužioca u Bijelom Polju Vesne Šćepanović.
Kako je došlo do nesreće? Prema Markovićevom iskazu, on se dogovorio sa sada pokojnim inženjerom Kašikovićem, da on krene dresinom prema Mojkovcu, a da se drugom ostale kolege odvezu do stanice Mijatovo Kolo. Po njegovim rečima, kada je došao u Mojkovac, potpisao je izjavu da na pruzi nema nikakvih vozila.
Otpravnik vozova Rosić, kako je svedočio, pozvao je svog kolegu u stanici Mijatovo kolo, Dulovića, koji mu je potvrdio da su mašine koje rade na pruzi u stanici. Međutim, on najverovatnije tada nije znao da se Kašiković i kolege nalaze na dresini, odnosno da su krenuli prema Mojkovcu.
Kako je islednicima izjavio otpravnik vozova Rosić, on je kobne večeri za komandnim pultom primetio svetlo na "crvenom tasteru" koje označava prisustvo mašina na pruzi. Međutim, kako se to dešavalo još nekoliko puta pre toga, a da stvarne opasnosti nije bilo, nije pozvao centralu u Podgorici, već je isključio taster. Nekako u isto vreme čuo je kako nesrećni Kašiković sa nekim razgovara radio-vezom. Shvatio je da se nalazi na dresini koja putuje ka Mojkovcu, očajnički je pokušao da isključi napon na elektromreži i tako zaustavi saobraćaj na pruzi, ali nije uspeo.
"Porodica i pruge su bile njegov život"
"Ne, nisam mogla da verujem da je istina to što su mi njegove kolege iz preduzeća rekle. Ne verujem ni danas. Gotovo 30 godina deca i ja čekamo da se vrati sa neke od pruga koje je popravljao širom bivše Jugoslavije. I uvek se vraćao, čak i iz logora u Sarajevu u kojem je bio zatočen. Vratiće se on i sada."
Ovako, u porodičnom domu u Ulici Stanoja Stanojevića, u novosadskom naselju Bistrica, u koji su se smestili pošto su pre 16 godina izbegli iz glavnog grada BiH, od strašne tuge utišanim glasom govori Stojanka Kašiković. Njen suprug Ranko, inače građevinski inženjer novosadskog "Zgopa", jedan je dvojice ljudi koji su poginuli u utorak uveče, u tunelu 161 na pruzi Mojkovac - Bijelo Polje.
"Porodica i pruge su bile njegov život, mada je to, ponekad, moglo da se kaže i obrnutim redom ", nastavlja Stojanka bolnu ispovest.
"Jer najviše vremena svih proteklih godina proveo je na terenu i bio toliko posvećen poslu da je i na rođendane naših Dajane i Vedrana stizao u zadnji čas. Ali sve je to nadoknađivao ogromnom ljubavlju koju im je pružao."
Iako su posle odlaska iz Sarajeva 1996. godine ostali bez igde ičega, Kašikovići su u Novom Sadu uspeli ponovo da se skuće zahvaljujući upravo Rankovom znanju i stručnosti. Kao ekspert za održavanje pruga, uz pomoć preduzeća on je, na kredit, kupio stan koji su u četvrtak, strašnim povodom, pohodili rođaci, prijatelji, kolege sa posla...
|
POMOĆ PORODICAMA
Preuzećemo, naravno, sve troškove sahrane i pomoći porodicama naših ljudi, mada znamo da to ne može da nadoknadi njihov ogroman gubitak - rekao nam je, neposredno pred polazak za Crnu Goru, direktor "Zgopa" Zoran Stanojević. |
"Ljudima se davao potpuno, znao svaki problem svojih radnika, od bolesti članova porodica, pa do sezonskih poslova koje su morali da obavljaju. I svakom je, često i na svoju štetu, izlazio u susret", kaže njegova supruga.
I Dejana, kojoj je 27 i koja se posle udaje preselila u Beograd, i godinu dana mlađi Vedran koji živi sa roditeljima, rođeni su u Sarajevu. Ona je završila grafički dizajn, a on još studira.
A uverenje da njihovom ocu ništa ne može da se desi i da će se uvek vratiti u svoj dom, i njima i Stanojki učvrstila je i činjenica da je, na početku rata u BiH, više meseci bio zatočenik muslimanskog logora u sarajevskoj kasarni "Viktor Bubanj" i da je bio jedan od retkih koji je iz njega pobegao.
"Bio je izuzetno hrabar i pametan, pa je tako i najpre uspeo da se provuče između žica, a potom i kroz minska polja koja su je okruživala logor", potvrđuje Vedran, glasom u kom se smenjuju tuga i ponos.
Stojanka se, inače, sa suprugom poslednji put telefonom čula u utorak uveče, manje od 24 sata pre nesreće u tunelu 161.
"Rekao je da je sve u redu i da posao privode kraju, i da će sve biti gotovo 25. novembra i da ga tada očekujemo. Ovog puta će nam se, evo, vratiti ranije", kaže ona, zagledana u muževljevu fotografiju sa Dejaninog venčanja.
