Umesto evra doneo pivaru
Bogdan Šapić se nemalo iznenadio kada mu je iz Nemačke sin Branislav došao na godišnji odmor, pomoći da ispeče rakiju. Podsetio ga je da ne zaboravi da donese dobro nemačko pivo, jer se odlično slaže sa njihovom čuvenom šljivovicom, a Brane mu je doneo, ni manje ni više, već kompletnu aparaturu da, uz rakiju i vino, što Šapići generacijama rade, sada pravi i svoje pivo. Da imaju, kaže, "pivce za živce".
Desetak kuća Šapića privilo se stotinak metara ispod vrha Petrove gore, a ta ih je šuma, priča deda Simo, oduvek hranila i čuvala. Tu na njenim obroncima šljiva i loza, svako voće, najbolje uspeva, pa je mušterija za prvoklasnu rakiju i dobro vino uvek bilo. Uskoro će moći da popiju i šapićko pivo.
Izbegličke suze
Kada se sa svojima vratio iz izbeglištva, Branislav je brzo uvideo da ljubav prema zavičaju nije dovoljna da bi se u njemu živelo.
- Pre 12 godina otišao sam u Nemačku, jer ovde za sebe nisam video nikakvu perspektivu. A i vukla me znatiželja da odem u beli svet, da nešto naučim i donesem u svoje Šapiće - priča on, pokazujući širokim lukom ruke "ovu lepotu".
Nemci bi, uveren je, od ovog napravili zlatni rudnik. Pomalo razočarano reći će da se ovde samo priča o seoskom turizmu, dok ove oaze osvaja šiprag, umesto da se za bogatu klijentelu proizvodi zdrava hrana, izvrsna rakija, prirodni sokovi, najbolje meso.
- Ovo bogatstvo propada, umesto da bude od koristi i nama, koji smo tu rođeni, i državi - kaže Branislav, a deda Simica, kako ga oduvek zovu, dodaje da se "ovde može preživeti bez jednog dinara".
Prva bračna noć- Sada vidim, samo demonstriraju, nemaju plate, gladni su. A ja i baba tonu krompira smo u tačkama dovezli u podrum, 200 kilograma pasulja, pokupili šljive, vinograd obrali. Mi se ne bojimo zime. Imamo i desetak ovaca, ali su one proklete. Uvek su gladne, kao partizani. U "Oluji" smo otišli u izbeglištvo. Bojao sam se, silovaće mi babu, a to ne bi preživeo. Kažu, ustaše siluju žene. Ajme meni, to ne bi svojim očima mogao gledati - smeje se deda Simica i priseća svoje prve bračne noći, 1959. na Svetog Tripu: |
U proleće dođu divlje jagode, pa gljive, jedne, druge, treće, kesten, kupine, a divljač na prag dolazi. Iako je prevalio 80, još bi, reći će, na vrh Petrovca bez stajanja otišao. Ni danas ne može bez posla. Još ima ovce, kokoške, vinograd, šljivik.
- Nema zemlje koja neće hleba dati, ali je moraš prevrtati. Ona hrani sve, crva, mrava, gospodina, sirotinju... Ali zemlju treba raditi, oko nje treba igrati, kao oko žene. I sve ćeš dobiti. Ova država ne može napred. Treba raditi, bez toga nema napretka - reći će deda Simica i napomenuti kako je u izbeglištvu "celu Srbiju preplakao", od Kosova do Novog Sada, a smirio se tek kada se vratio u Šapiće. Još rado priča kako je iz sveg glasa zapevao: "Aoj Perna moja bolna tugo, vratiće se sokolovi, neće biti dugo". Ali se nisu vratili.
Redovno se vraća unuk Branislav. Tokom godišnjeg odmora u Šapićima prikuplja snagu. U Nemačkoj ga budi sat i gradska buka, a ovde ptice. I svaki put donese nešto novo. A sada je "prevršio meru" sa mini linijom za pravljenje piva.
- U Nemačkoj to nije retkost. Mnogi Nemci hoće da piju sopstveno pivo, prave ga po svom receptu i nadmeću se čije je bolje. Jedan mi je za simboličnu sumu prodao takvu liniju i ja sam je doneo u Šapiće. Deda i otac u izobilju imaju rakije i vina, pa sam pomislio da bi bilo dobro da imaju i svoje pivo - objašnjava Branislav svoju originalnu zamisao.
Merak kao nagrada
Nojvit, gde živi, nalazi se na obali Rajne, okružen je vinogradima, ali je poznat i po dobrom pivu. Pa kada ta kombinacija prolazi tamo, zašto ne bi mogla i u Šapićima.
- Neka otac i deda i društvo koje im navraća, uz rakiju i vino, imaju i pivo. I pivari koje sam tamo upoznao prave pivo za sebe i svoje prijatelje.
Nemac u čuduPrisetio se deda Simica davne 1946. godine kada mu se pokojni brat Miladin vratio iz zarobljeništva u Nemačkoj. Dopratio ga je, kaže, njegov gazda, Švaba. Došao čovek da vidi gde će i kako Miladin živeti. Kada se vratio u Nemačku, ispričao je svojima utiske: zemlja je dobra, voda, vazduh, sve imaju, ali će ta zemlja ostati pusta. Kako, čudili su se Nemci. Gazda je odgovorio: "Sa kim sam god pričao, svi su govorili - boli me ona stvar". On je otišao sa uverenjem da su svi oboleli od neke polne bolesti. |
Šapići su oduvek imali najbolju rakiju i vino na Kordunu, a sada imaju i svoje pivo. Sve je domaće, što me veoma raduje. U našoj proizvodnji nema hemije, sve je prirodno. Nije problem nešto kupiti, zadovoljstvo je napraviti svoje. A da bi nešto napravio, čovek mora da radi, voli i bude posvećen tome.
- Pa ako to i ne unovčiš, ostaje ti zadovoljstvo, merak. To je dovoljna nagrada za uloženi trud - naglašava Branislav, pojašnjavajući da su njegovi planovi vezani za Nemačku i Šapiće, da mu ta simbioza najviše odgovara.
Tako što će u Šapiće dovesti Nemce, svoje prijatelje i poznanike, da i oni uživaju u toj lepoti. Pa kada ih osvoji, možda neki evro i ostave, bar za pivo.
A do tada će otac Bogdan savladati sve tajne pivarskog zanata. Dobro mu je krenulo. Sam će priznati da mu je to potpuno novo, ali mu pomaže iskustvo, iako nema mnogo zajedničkog, koje ima u pravljenju rakije i vina.
- Sin mi je doneo aparaturu, a ja se prihvatio posla. Zanimljivo je i izazovno - priznaje Bogdan, očito zadovoljan sinovljevim inovacijama. - U ovu našu avliju ljudi su uvek navraćali. Kroz nju su prolazili lugari, sekači, gljivari, kestenari, kiridžije, namernici i oni koji su zalutali. Nas niko nije promašio. I svi su bili počašćeni. Istina, ne iz iste bačve. Držali smo se one - prema gostu i čast. A sada još imamo bogatiju ponudu, svoje pivo.
Pivo je inspirisalo Bogdana da ispeva pesmu: "Evo zoore sa istoka rudi, jeste l' čuli šta je novo ljudi, u Šapićima pivovara radi, oj Maličko ti se ne boj gladi, pivo piju a pesma se ori, sve se čuje po Petrovoj gori".
